6. poglavlje

…

Poglavlje Šesto

Jedna lasta ne čini proleće

Vozači su pomerali kola koliko su mogli, neki samo nemo gledali kroz zamagljena stakla. Na gradilištu pored — gužva. Radnici su stajali zbijeni kod kapije, niko nije ulazio unutra. Sneg im se hvatao po ramenima i kapama.  

„Tamo je…“

Policija prolazi kroz njih. Telo leži nekoliko metara od zgrade. Sneg i led oko tela upijali su krv. Crveno po belom. Marko izlazi iz auta. Lara iza njega. Policajci u uniformi, i razvučena traka. Svetlo od rotacija se probijalo kroz sneg koji veje.
Marko i Lara prilaze telu. Jedan pogled i Marko zastane. Prepozna ga.

„Zoran Miletić“, kaže tiho.

Lara ga pogleda.  „Poznat?“

Marko ne skida pogled sa tela. „Ako ti kažem, nećeš mi verovati.“

Lara ga posmatra, pola nasmejana, polu ozbiljna.   „Čekaj da probam da pogodim… Tvoj razred iz gimnazije?“

Marko klimne.

Lara izdahne kroz nos, pogleda oko sebe. Sneg, telo, zgrada, policajci, gomila radnika pred kapijom.  „Iskreno, Marko… ovo više nije normalno. Dva samoubistva, pogrešna doza lekova… i sad ovo. Potencijalno nesreća… ili još jedno samoubistvo?“

Marko i dalje gleda telo.  „Sneg veje. Klizavo je. Možda je pao. Odmahne glavom.
„Samoubistvo — ovaj tip sigurno ne. Bio je previše nadmen… i previše kukavica za tako nešto.“

Lara klekne pored tela. Bez reči počne da mu pregleda džepove. Rukavice šušte. Jakna, džepovi sa strane,unutrašnji džep, pantalone… Novčanik, ključevi od auta. Otvori novčanik. Lična karta, kartice, novac. Pa reče: „Telefon nema. Čudno.“ 

Marko klimne. 

Lara podiže daljinski od auta i klikne. Auto zapišti na kapiji.  Lara ustaje i krene ka Audiju.

Marko se okreće ka policajcu. „Ko je rekao šesti sprat?“

Policajac zastane.  „Pa… pretpostavka. Najviši otvoren sprat.“

Marko ga pogleda.  „Pretpostavka nije izveštaj. Pošalji forenzičare gore. Svaki sprat pažljivo da se pregleda.“

Policajac klimne i krene ka zgradi. Marko se okreće i kreće ka radnicima. “Ko je zvao?” 

“Ja.” drhtavi glas odgovori. 

Markov pogled zastane na poslovodji. „Pridji slobodno.“

Čovek se trzne i krenu. Policajac podiže traku i pušta ga. 

„Ti si ga našao?“ Upita Marko.

„Jesam… ja…“

„Jesi ga dirao?“

„Ne, ne… samo sam video… i zvao policiju odmah. Zvao me je jutros, da svi dodjemo iako sneg veje. Bio je ljut.”

Marko klimne.  „Zovi ga.“

Čovek zbunjeno pogleda.  „Šta?“

„Telefon. Zovi Zorana.“

Poslovodja polu zbunjen, izvadi svoj telefon. Ruke mu drhte. Okreće broj.  Zujanje i tiha melodija. Negde ispod snega. Slabo.

„Čekaj…“ Jedan policajac se okrene. „Tu negde…“  Zujanje i melodija se začuše jače.

Dva policajca su krenula pažljivo da razgrću sneg rukama. Sneg leti u stranu.  „Evo!“ Telefon se pojavi ispod sloja snega. „Našli smo!“

Marko priđe, gleda ga. 

 Lara se vraća od auta. „Auto čist“, kaže. „Bar na prvi pogled.“

Marko klimne. Forenzičar prilazi da preuzme telefon, u ruci drži kesicu za dokaze, ali Lara ga zaustavi rukom. Sagne se i podigne ga. Telefon potpuno čitav, malo vlažan. Lara obrisa ekran, on zasvetli ali zaključan. Pogleda telo pa ekran. Prinese ga Miletićevom licu.  Kratak zvuk. Telefon se otključa.

Na ekranu otkucano: 092. Ali bez upućenog poziva.  Tišina.

Marko gleda ekran. Zatim telo. Zatim zgradu. „Kad si stigao?“ upita poslovodju.

„Pre pola sata… možda manje…“ 

Marko klimne. Pogleda ka otvorenim spratovima. „Ako je hteo da zove policiju…“ Zastane. „…ovo nije bio slučajan pad.“

Lara ga pogleda. Sneg i dalje nemrlosrdno pada, vetar huči kroz ovaj sablasni kostur od betona. Polako prekriva tragove oko mesta pada.

Marko stoji još trenutak. Zatim podigne pogled ka zgradi. „Idemo gore.“

Stepenice su bile klizave.  Sneg se uvukao unutra kroz otvorene spratove i pretvorio beton u tanku, opasnu koru leda. Marko ide prvi, iza njega Lara, jedan policajac za njima. Drugi sprat. Prazno. Treći. Isto. Četvrti. Lara zastane na trenutak. Pogleda oko sebe. Zidovi, pod, alati, dzakovi cementa pokriveni najlonom, pod, ivica. 

„Dalje“, kaže Marko. 

Peti sprat, sve isto kao i prethodni. Hladan vazduh prolazi kroz konstrukciju. Pahulje ulaze kroz prazne otvore i zadržavaju se na betonu. Marko prilazi ivici  i pogleda dole na mesto pada.

„Ne vidi se ništa“, kaže policajac koji je gledao pored njega.

Marko ne odgovara. Šesti sprat. Otvoren prostor, alat, najloni, džakovi… Ivica bez ograde. Sneg raznesen po podu, u nepravilnim linijama. 

Forenzičar je već tamo. Podigne pogled kad ih vidi i odmah odmahuje glavom. „Ništa.“

Marko mu priđe. „Baš ništa?“ 

Forenzičar slegne ramenima. „Beton, sneg i ovo vreme… ako je i bilo tragova, nema ih više. Nema otisaka, nema klizanja, nema borbe. Ovaj prokleti vetar je sve razduvao.“

Lara polako napravi krug. Zastane kod ivice i pogleda dole. Zatim podigne pogled ka prostoru iza sebe. „Pao je unazad.“

Marko je pogleda. 

„Na leđa“, nastavi Lara. „Znači bio je okrenut ka prostoriji. Da nije zvao policiju… rekla bih da se okliznuo.” Pogleda ga. „Ovako… nešto smrdi.“

Forenzičar ćuti. Policajac isto.

Marko još jednom pogleda prostor. „Imamo teoriju“, kaže tiho. „Ali nemamo ništa.“

Lara klimne. „Kamere?“

Marko je pogleda.

„Okolo“, nastavi ona. „Zgrade, radnje, parking… nešto mora da gleda na ovo.“

Marko klimne. „Dobra misao.“ Okrene se ka policajcu. „Proveri sve kamere u krugu. Ulice, ulazi, lokali. Sve.“

„Važi.“ 

Marko još jednom pogleda ivicu. Zatim se okrene. „Idemo.“

 

Buregdžinica na ćošku bulevara Oslobođenja i Futoške ulice, bila je puna pare i mirisa testa. Stakla zamagljena. Vrata se otvaraju i zatvaraju bez prestanka. Ljudi ulaze, izlaze, nose sneg na ramenima, lupaju nogama na ulazu da stresu sneg s đonova i cipela, brišu ruke, pričaju u hodu.

 

Nikola prelomi burek. Kora krcka. Para izbije napolje. „Fuu… jebote, al’ je vreo…“

Jovica se nasmeje. „Rekao sam ti.“

Nikola duva u zalogaj, pa zagrize. Jovica već jede svoj. Povlači zalogaj, sir se razvlači između kora.

Nikola ga pogleda. „Vidi ovog…“

Jovica s punim ustima:  „Šta?“

Nikola klimne ka njegovom bureku. „To nije burek.“

Jovica proguta. „Kako nije?“

„To ti je sirnica.“

„Ma marš bre, to je burek sa sirom.“

Nikola odmahne glavom. „Ne postoji to. Burek je samo s mesom. Sve ostalo su izmišljotine.“

Jovica ga gađa zgužvanim papirom.  „Ma teraj se bre.“

Smeh.

Nikola otpije jogurt. Obriše ruke papirom. „Dolaze stvari polako na svoje“, kaže usput.  „Odlučio sam da rešim sve probleme. Jedan po jedan. Polako. Natenane.“

Jovica klimne.  „E to mi je drago da čujem. Već duže vreme nisi onaj stari. Nedostaje mi moj stari ortak Nikola. Da ne spominjem što si me do pre 2 nedelje ignorisao 2 meseca.“

Kratka pauza. 

„Jesi biciklom opet na posao?“ pita Nikola.

„Jesam.“ Odgovori Jovica ponosno. 

Nikola ga pogleda.  „Po ovoj mećavi? Ti si lud, Jovice.“

Jovica slegne ramenima. „Pre ću ja do Telepa biciklom nego ti s onim tvojim ćelavim gumama kroz ovu gužvu.“

Nikola se nasmeje.  „E, ako, ako… Oš da te vozim kući?“

„E može“, kaže Jovica. „Smrzo sam se… i prejeo od ovog vrućeg bureka.“

Nikola ga pogleda.  „Sirnice.“

„Bureka“, kaže Jovica odmah. „Al’ me voziš ujutro na posao.“

„Može. Al’ ti plaćaš burek.“

Jovica zastane, pa podigne obrvu.  „Aha! Priznao si da je burek!“

Nikola odmahne glavom.  „Nisam ništa priznao.“

Smeh dvojice starih drugara. Vrata se otvaraju i zatvaraju. Ljudi prolaze kao na traci, dok napolju sneg i dalje pada. 

 

Ne tako daleko odatle jedna prostrana kancelarija na vrhu zgrade bila je tiha. Sneg je udarao o staklo u naletima, lepio se pa klizio niz površinu. Grad dole je bio beo i zagušen. 

Tamara Vukadinović sedela je za stolom. Ispred nje dve prazne šolje kafe, treća puna, netaknuta.

Dejan Ilić naspram nje, miran, fokusiran.

Igor Babić pored prozora, gleda napolje.

Tamara ne podiže odmah pogled. „Dvojica“, kaže. „Za tri dana.“

Tišina. 

„Slučajnost“, kaže Igor. 

„Jeste“, doda Dejan.

Tamara podigne pogled. „Ne volim slučajnosti. I Miletić  i Petrović su mi išli na živce“, kaže hladno. „Ali su bili izuzetno korisni. Pogotovo Petrović. I sad ga nema.“

Igor priđe stolu. 

„Njegova pozicija?“ upita hladno Tamara.

„Radimo na tome“, kaže Dejan. „Imamo nekoliko kandidata.“

Tamara ga pogleda. „Ne treba mi nekoliko. Treba mi jedan. I treba mi brzo.“

Dejan klimne. „Biće.“

Igor prebaci pogled na papire. „Bulevar Evrope će ući u kašnjenje.“

„Hoće.“, kaže Dejan. „Dok ne preuzmemo.“

„Koliko?“ upita Tamara.

„Nedelju, dve.“

„Previše“, preseče Tamara. „Rešavajte kako god umete. Tu su nam zakucani milioni.“

„Rešiću.“

Kratka tišina.

„A Kamenjar?“ pita Dejan.

„Restoran ide po planu“, odgovori Igor. „Proširenje završeno. Oprema je na putu. Biće spreman u maju.“

Tamara kratko klimne. „ I mora biti. Za godišnjicu. Treba da izgleda kao suvo zlato. Hoću svi da padnu na teme kada uđu. Da se odmah postavi i stavi jasno do znanja ko je ko.” reče nadmeno, pa nastavi s pitanjem. “ Vlasništvo?“

„Petrovićeva majka prepisuje sve na svog brata. Ujak je već bio uključen. Ne menja se ništa.“

Igor se blago nasmeje.

„Naravno.“

Tamara pogleda fasciklu. Zatvorena. „Papiri?“

„Čisti.“

„Moraju da budu.“

Kratka tišina.

„Iliću“, kaže.

On podigne pogled.

„Ako neko krene da kopa, hoću da znam pre nego što počnu da pitaju.“

„Neće krenuti“, kaže on.

„Ako krene neko.“ 

Sekund.

Dejan klimne.

„Rešiću.“ 

“Dobro, slobodni ste.”  Tamara ustane. Priđe prozoru. Gleda dole. Ništa više ne kaže. Ali se ne pomera. Pogled joj je smrznut u daljinu, poput gradskih ulica u ovom snežnom danu. 

 

Vrata kancelarije se zatvore za njima. Hodnik tih. Dejan i Igor idu ka liftu.

„Pretera ga“, kaže Dejan tiše, više onako sebi u bradu gunđajući. 

Igor zbunjeno zapita: „Ko?“ 

“Pa Tamara. Sve ovo oko godišnjice, guranje rokova i motanje oko restorana samo da bi ona bila kraljica i da je debili iz srednje gledaju kao boginju.” reče Dejan u dahu stojeći u liftu koji se spuštao na dole. 

“Ma tiše budalo.” prošaputa Igor gestikulirajući očima ka plafonu. 

“Šta bre?”

“Možda ima kamera, možda može da nas čuje. Pažljiv budi.” 

“Ma šta mi može…” odgovori odmahujući rukom Dejan Ilić ali ga Igor Babić preseče u pola rečenice. 

“Obojica jako dobro znamo šta ona može.” pridje mu bliže i nastavi šapatom: “Evo ti ga Miletić. Mnogo se uzdigao. Bar tri puta mu je rekla otvoreno da se smiri, da svojim bahatim ponašanjem privlači previše pažnje policije i javnosti. I on ju je direktno ignorisao.” 

“Misliš da ona ima nešto s ovim?!” 

“Pa znaš i sam, da ovo ne bi bio prvi put da leti sa zgrade neko ko joj se usprotivi i ko ne igra kako ona svira. Zato bolje jezik za zube obojica i radimo. Ionako imamo debele benefite od svega toga.” 

Dejan se zamislio pa tiho reče: “Imaš pravo buraz.” 

Pozdraviše se i sedoše svak u svoj auto u podzemnom parkingu ove elitne zgrade. 

Kancelarija inspektora u stanici Liman je bila topla, ali zagušena. Radijator je udarao u pravilnim intervalima, a miris kafe i papira lepio se za vazduh. Napolju je sneg i dalje padao, sporije nego ranije, ali dovoljno da zamuti pogled kroz prozor.

Lara je sedela za stolom, nagnuta nad fasciklom. Marko je stajao kod table, gledao u imena koja su već bila ispisana.

Zoran Miletić. Prazno mesto ispod. Upitnik.

Vrata se otvore. Policajac promoli glavu. „Inspektore… kamere.“

Marko se okrene. „I?“

„Tri komada“, kaže policajac. „Ništa.“

Lara podigne pogled. „Ništa?“

„Sneg“, slegne ramenima. „Veje toliko gusto da se ne vidi apsolutno ništa. Kao bela zavesa.“

Kratka tišina. Marko klimne. „Dobro. Hvala.“

Policajac zatvori vrata. 

Lara spusti olovku na sto. „Znači slepi smo.“

Marko priđe stolu, uzme fasciklu. „Ne baš. Samo moramo drugačije.“

Lara ga pogleda. „Kako?“

Marko lista papire. Zastane. „Pare.“ Pogleda je. „Uvek su pare.“

Lara klimne. „Dobro pare.“ Povuče fasciklu bliže sebi.  „Jel nekome stao na žulj?“

Marko kratko izdahne. „Ta lista je podugačka.“

Lara ga gleda. „Ajde da krenemo od najsvežijih.“

Marko klimne. „Zadnja dva projekta.“ Okrene stranicu. „Bulevar… i Telep.“

Lara već zapisuje. „Kupci?“

„Kupci, podizvođači, partneri“, kaže Marko. „Svi koji su čekali pare. Ili stan.“ Pauza. „I svi koji nisu dobili šta im je obećano.“

Lara se blago nasmeje. „Znači pola grada.“

Marko uzvrati jedva primetan osmeh. „Otprilike.“

Kratka tišina. Lara podvuče liniju. „ Ništa. Krećemo redom.“

Marko klimne. „Redom.“ 

Telefon na stolu zatreperi. Marko uzdahne, uzme telefon.

Lara baci pogled. „Sve ok?“

„Naša generacija.“ Odgovori Marko, otključa ekran. Poruke već stižu.

Grupa: IV-4 generacija 1999.

Smilja Petrović:
Ljudi… jel ovo stvarno istina?

Link.

Katarina Milić:
O Božeee…Strašno…

Stefan Marković:
Pa šta je ovo? Prvo Petrović… sad Zoki…

Smilja:
Još mog prezimenjaka nismo ni sahranili…

Katarina:
Bože…

Poruke se nižu sporije nego inače. Nema šale, nema gifova. Samo nelagodna tišina između redova.

Nikola:
Pa kad se baviš mutnim radnjama… mutno i završiš. Ništa čudno.

Katarina:
Nikola…

Stefan:
Ajde nemoj sad…

Dejan Ilić:
Aha. Znači ti sad znaš nešto što mi ne znamo?  Ajde, prosvetli nas.

Katarina:
Dejane!

Dejan Ilić:
Šta? Pitam čoveka.

Nikola:
Ništa.

Dejan Ilić:
Tako sam i mislio.
Uvek si bio jak na priči. Manje na delu.

Stefan:
Ljudi daj nemojte. Nije ni vreme ni mesto.

Smilja:
Da stvarno. Molim vas…

Dejan Ilić:
Opusti se. Nismo svi za velike stvari.

Kratka tišina u porukama, kao da su svi zastali.

Nikola kuca. Tri tačkice stoje duže nego obično. Nestanu.

Katarina:
Nikola?

Još par sekundi tišine.

Nikola:
Ništa, ništa. Vidimo se uskoro.

Posle toga više niko ništa ne piše.

Marko utiša ton, zaključa ekran i spusti ga na sto.

Lara ga pogleda. „Ništa pametno?“

Marko kratko odmahne glavom. „Šok. Pojavila se vest o Zoranu. Pa tu vest sada prate razne gluposti.“

Lara se vrati fascikli. „Dobro“, kaže. „Idemo dalje.“

Marko klimne. Ali mu pogled na sekund duže ostane na telefonu. Kao da je nešto primetio.

A vreme? Vreme je nastavilo dalje, ravnodušno. Ne hajući za smrti, sahrane, živote i tuđe probleme. Dan po dan.

Onaj silni sneg pretvorio se u bare i prljave tokove po ulicama. Sunce je rasteralo oblake. Vazduh je omekšao. Ptice su se vratile, veselo skakućući sa grane na granu između prvih pupoljaka.

Grad je ponovo disao. 

Petrovaradinska tvrđava zazelenela je, a livade po njoj, kao i u Dunavskom i Kameničkom parku, prekrile su tratinčice, ljubičice i visibabe. Maslačci su izbijali svuda, tvrdoglavo, kao da se takmiče sa betonom.

Pčele su zujale oko prvih cvetova na ringlovima i usamljenim stablima višnje.

Sve je delovalo mirno. Kao da se ništa nije dogodilo. 

 

Telefon je zazvonio prvi put. Igor Babić nije stigao.  Drugi put, pogledao je u ekran i oklevao. Treći pu, javio se.

„Da.“

„Zašto moram da te zovem tri puta?“ glas Tamare Vukadinović preseče tišinu.

Igor zastane. „Bio sam—“

„Ne zanima me gde si bio. Objasni mi kako si uspeo da blokiraš holding račun?“

Igor proguta. „Nije direktno blokiran“, kaže brzo. „Poreska je reagovala zbog Miletića. Pošto je pod istragom, povukli su sve firme vezane za projekat na Bulevaru Evrope. To je lančana reakcija, ali—“

„Ali?“ Glas joj se zategne.

„Rešićemo“, kaže Igor. „Treba nam malo vremena da prebacimo sredstva preko druge firme, da očistimo—“

„Vremena?! Ovo si trebao da uradiš juče.“

Rečenica padne teško. Igor ćuti.

„Znaš li ti uopšte čiji novac stoji tamo?“ nastavi ona.

Kratka pauza. „Znam“, kaže on tiše.

„Ne“, odgovori Tamara. „Ne znaš. Da znaš… ovo se ne bi desilo.“

Tišina.

„Bulevar stoji“, nastavi. „Pare stoje. Projekat stoji.” Glas joj padne niže. “A oni. Oni ne vole da čekaju.“ 

Igor se ukoči. „Marko i ona njegova kopaju. Poreska diše za vratom.“

„I ti meni kažeš ‘treba nam vremena’.“

Igor zatvori oči na sekund. „Srediću“, kaže. „Samo mi treba—“

„Ne treba ti ništa. Treba ti rešenje.“ Zatim, sporije: „Znam ja jako dobro ko je i kakav je Marko Trifunović.“

Igor ne diše.

„Zato si ovo morao da uradiš juče.“

Tišina. Teža nego pre.

„Razumeš li sada?“

„Razumem“, izgovori jedva.

„Ne“, kaže ona hladno. „Sad počinješ da razumeš. Dolazim kod tebe ujutro.“ reče Tamara bez emocije. „Bolje bi ti bilo da imaš rešenje u rukama.“

Klik. 

Stan utihne. Igor spusti telefon. Ruka mu zadrhti jedva primetno. Pogleda u sto. Papiri. Brojevi. Računi. Sve što je koliko juče držao pod kontrolom. Sada više ne.

Napolju sunce, proleće, ptice. Unutra — tišina koja pritiska. Igor prvi put pomisli da možda nema dovoljno vremena.

 

Kancelarija inspektora u stanici Liman bila je svetlija nego pre par nedelja. Sunce je probijalo kroz prozor, ali vazduh je i dalje bio težak. Miris kafe i papira držao se u prostoru kao nešto što ne želi da ode.

Lara je sedela za stolom, nagnuta nad fasciklom. Marko je stajao pored, telefon na uhu.

„Znam“, kaže tiho. „Dobro… razumem. Važi. Čujemo se.“ Spusti slušalicu. Par sekundi ćuti pa kaže: „Ortak iz poreske.”

Lara podigne pogled. „Šta kaže?“

Marko spusti telefon na sto. „Našli su nepravilnosti oko Bulevara Evrope. Prebacivanja novca, rupe u papirima… ništa čisto.“

Lara se uspravi. „To je to.“

Marko klimne. „Ali nadležni mu skaču po glavi. Kažu da zatvori slučaj. Da ne kopa dalje.“

Kratka tišina. Lara se nasloni u stolicu. „To znači da smo našli nešto.“

Marko je pogleda. „I neko pokušava da nas zatvori pre nego što otkrijemo šta.“

Lara klimne. „Tako je.“

Telefon zazvoni. Oboje se trgnu. Marko podigne slušalicu „Trifunović.“ Sluša. Pogled mu se promeni. „Gde?“ Pauza. „Dolazimo.“

Spusti telefon. Lara već ustaje. „Šta je?“

Marko uzme jaknu. „Igor Babić.“ Zastane sekund. „Iz moje srednje.“

Lara ga gleda.

„Nađen mrtav. Kažu… samoubistvo.“ 

“Opet naša omiljena koincidencija, iliti ‘prokletstvo IV-4?’ “ 

“Da… Hajdemo.” 

Put ka Tatarskom brdu vodio ih je preko Mosta slobode. Sunce se lomilo o Dunav. Voda mirna, blago zlatna, kao da nema veze sa ničim što se dešava na obali.

Lara je gledala kroz prozor. Tvrđava se uzdizala iznad reke, zelena, tiha, gotovo spokojna.

„Ne mogu da odlučim“, kaže.

Marko baci kratak pogled ka njoj. „Šta tačno?“

„Šta mi je lepše“, kaže ona. „Kalemegdan ili Petrovaradinska tvrđava.“

„I?“

Lara slegne ramenima. „Ovde je mirnije.” Pogled joj ostane na tvrđavi još trenutak. „Tamo je… bučnije.“

Marko klimne. „Zato što tamo svi misle da su važni.“

Lara se blago nasmeje. Okrene pogled nazad ka putu. „A ovde?“

Marko kratko izdahne. „Ovde se samo prave da jesu.“

Tišina. Auto prelazi most. Grad ostaje iza njih. 

Vila na Tatarskom brdu izdvajala se i među sličnima. Velika kapija od kovanog gvožđa, automatska, sa diskretnom kamerom iznad. Ograda visoka, ali elegantna. Dvorište široko, uredno kao iz kataloga.

Staza od svetlog kamena vodila je od kapije do ulaza. Sa strane — travnjak bez ijedne greške, precizno ošišan. Mladi četinari u pravilnom razmaku. Cveće posađeno u linijama, kao da je neko merio svaki centimetar.

Sa leve strane — bazen. Pokriven zaštitnom ceradom, ali se ispod nje nazirao čist, plav odsjaj vode. Pored njega ležaljke, sto, sve složeno kao da čeka goste koji nikada nisu stigli.

Na prilazu — crni dzip, skoro potpuno nov. Čist, bez ijedne ogrebotine. Parkiran tačno po sredini, kao da i on zna gde mu je mesto.

Kuća — moderna. Staklo, beton, ravne linije. Veliki prozori, spuštene roletne. Sve skupo. Sve svedeno. Sve pod kontrolom.

I sve — previše savršeno.

Policijska traka razvučena preko kapije bila je jedina stvar koja nije pripadala tom prizoru.

Marko i Lara stanu na trenutak ispred.

Pogledaju jedno drugo, bez reči. 

Kapija vile bila je otvorena. Policijska traka razvučena presijavala se pod aprilskim suncem. Dva patrolna vozila parkirana ispred. Uređeni travnjaci, drveće u cvatu, tišina koja ne pripada mestu gde je neko upravo umro.

Marko i Lara prolaze ispod trake. 

„Ko je prijavio?“ upita Marko u hodu.

„Spremačica“, odgovori policajac. „I baštovan. Došli jutros. Našli ga unutra.“

Ulaze. Radna soba — savršeno uredna. Sve na svom mestu. Na podu — telo. Pištolj pored ruke. 

Marko priđe prvi. Zastane na trenutak, pa se sagne. Uzme kesicu za dokaze od forenzičara i pažljivo podigne pištolj iz Igorove desne ruke.

Zastane. Sekund duže nego što treba. Pogled mu se zadrži na ruci. Nešto ga preseče…

Učionica. Smeh. „Levak!“ dobacuje neko. Profesor književnosti se okreće. „Nije levak nego levoruk.“ Kratka, oštra opomena. Igor u klupi, hemijska u levoj ruci…

Marko trepne. Vrati se mislima u sobu. Pogleda pištolj u kesi. Pogleda ruku. Desnu. Ništa ne kaže. 

Samo ga pruži forenzičaru. „Upakuj.“

Lara ga posmatra krajičkom oka, ali ne pita ništa. Okrene se ka radnom stolu. Zastane. Gleda. Držač za olovke — ulevo. Klamerica — ulevo. Registratori — poređani da se otvaraju levom rukom. Miš pomeren ulevo. Sve. Bez izuzetka. Lara polako pređe pogledom preko stola. Zatim pogleda Marka. Ništa ne kaže. Samo blago klimne. Marko uzvrati isto.

Razumeju se. 

Forenzičar i policajac prilaze.

„Otisci su njegovi. Nema znakova borbe. Kamere ugašene njegovim kodom.“

Marko klimne. „Porodica?“

„Žena i dvoje dece. Na putu. Već nekoliko dana.“

Kratka tišina.  Lara se već kreće ka hodniku.

Otvorena vrata sa strane. „A šta je ovde?“

„To treba da vidite. Verovatno ostava. Registratori, papiri, kutije…“

Radna soba sve pod konac, a ova potpuna suprotnost.

Fioke izvučene. Papiri razbacani. Fascikle otvorene. Haos. Marko i Lara ulaze. Pogledi im odmah padaju na sto. Papiri, fascikle svuda. Registratori otvoreni po stolu koji se nalazio u uglu. Marko se sagne, uzme jedan. Lista.  Zastane. Uzme drugi.

Lara mu priđe. „Šta imaš?“

On joj pruži papir. Ona čita. Transferi.  Iznosi. Nazivi firmi. Uzme još jedan.  Uporedi.

„Sve ide preko njega.“ 

Marko već lista sledeću fasciklu. Zastane. „I preko Miletića,“

Lara podigne pogled. „Gradilišta…“

Marko klimne. „Bulevar.“

Još papira. Sve isto. Dva imena. Uvek ista. Gradski tenderi potpisani imenom ‘odbornik Dragan Petrović’. Lara se uspravi. Pogleda oko sebe.  Otvorene fioke. Razbacani dokumenti.

„Neko je tražio nešto ili se Babić uspaničio zbog nas i poreske?“

Marko klimne. 

Lara pogleda papire još jednom. „Nema dalje.“ Pogleda Marka. „Sve se završava na njima dvojici.“

Marko spusti fasciklu. “ Uz političara što je umro na bini.” pokaza prstom potpise. 

Pogleda radnu sobu kroz otvorena vrata. Savršen red. Zatim ovu sobu. Haos.

„Zgodno“, kaže tiho. 

Lara ga pogleda. Marko slegne ramenima. „Sve vodi na mrtve ljude.  Jedan umro na bini od gušenja. Jedan pao sa zgrade uz nečiju pomoć, jedan se ubio pogrešnom rukom. Baš zgodno.“ 

Tišina. Napolju – ptice pevaju. Proleće. Unutra — priča koja je previše čista da bi bila istinita. 

Marko stoji, gleda papire. „Znam ja čiji su ovo psi.“

Lara ga pogleda. Tišina.

„Tamara Vukadinović“, kaže Marko.

„Ona advokatica što je radila prodaju restorana na Kamenjaru? Ali nemamo ništa o njoj. Osim tog pomena tamo gde je radila legalnu prodaju.“

Marko odmahne glavom. „Baš ta. Ali, nju ne hvataš direktno.“ Pogled ka papirima.  „Nju hvataš kad pogreši.“

“A ovo sve ima dovoljno detalja da može neka greška da se podvuče. I ako ona čisti kuću, možda je i tamo blaga panika.” dodate Lara sa diskretnim smeškom. 

“Baš tako. Nosimo sve, i pažljivo pregledamo. A posle motrimo na Tamaru. Diskretno, iz daleka. Da ni ne zna da je gledamo.” 

Kasno popodne. Jedan maleni zavučeni kafić na Limanu, skoro prazan. Sunce ulazi kroz staklo, seče prostor na pola.

Nikola sedi. Ruke oko šolje kafe. Hladna, ali netaknuta. Njegov pogled izgubljen negde u daljini.  

Maja preko puta. Gleda ga. Dugo. Predugo. „Dozvolićeš to?“ konačno progovori tiho.

Nikola ne reaguje. Ona se blago nagne napred. Ruka joj lagano dodirne njegovu. Kratko. Dovoljno.  Nikola se ukoči. Ne povlači ruku.

„Da ti se tako obraća pred svima?“ nastavi ona.

Tišina. On slegne ramenima. „Nije bitno.“

Maja se nasmeje. Tiho i diskretno. „Nije bitno…“ ponovi njegove reči sa dozom sarkazma. Prsti joj i dalje na njegovoj ruci. „Znaš šta je problem, Nikola? Ti si uvek znao šta treba da uradiš.“ 

Približi se još malo. Glas joj padne. „Samo si prestao.“

Nikola je pogleda. Nešto staro bljesne u njemu. Sećanje. Ona. Nekad. Nešto drugačije. Nešto što je želeo. Nešto što je mogao imati. 

Maja ga ne pušta.  „Nekad nisi dozvoljavao da te gaze.“ Pauza. Pogled u oči, direktno. „Ili si tad samo glumio? Da bih te ja zapazila?“

To ga preseče. Tišina. Duga. Maja se nasloni nazad, ali ruka ostaje još sekund duže nego što treba. Onda je povuče. „On je sledeći“, kaže mirno.

Nikola trepne. „Ko?“

„Ilić.“ Bez emocije. „Smeje ti se. Svi su isti“, kaže ona. „Petrović. Miletić. Babić.“

Kratka tišina. „Svi su oni bili njeni pijuni..“

Pogleda ga. Malo mekše sad. „On je poslednji. Poslednji pijun. Pa onda…“ Blagi osmeh. „Ostaje kraljica sama.“

Ustaje. Zastane pored njega. Naglo bliže nego što treba. Glas jedva čujan. „Ne moraš da budeš kao oni. Možeš da budeš nešto više.“

Prođe pored njega. Miris parfema ostane. Nikola sedi. Ne pomera se. Ali više nije isti. Već duže vreme Nikola nije isti. I sve je više toga svestan. 

 

Noć je bila gusta i tiha, kao da je neko spustio poklopac preko grada.

Nikola je vozio. Ulice prazne. Semafori trepere bez svrhe. Svetla grada razlivaju se po mokrom asfaltu, mutna, razvučena, kao da se i sama umaraju od ponavljanja.

Drži volan čvrsto. Previše čvrsto. Ne zna gde ide, ali ide. I to je dovoljno.

Na izlazu iz grada put postaje uži. Mračniji. Sa obe strane šuma, gola, bez lišća, kao kostur koji stoji i gleda. 

I onda ih vidi. Pored puta. Martina, njegova žena… Bivša žena i njegova deca. Dva sina. Njegovi junaci. Stoje nepomično, kao da su ga čekali.

On naglo koči. Auto se zaustavlja uz kratak trzaj. Gleda ih. Ne pomeraju se, samo gledaju u njega. 

Nikola povlači bravu da otvori vrata. Ne ide. Povuče jače. Kao da je zaključano. Pogleda dole — nema brave. Gura i upire ramenom. Ništa.

„Ćale!“ viče jedan od sinova. Glas tanak. Prazan.

„Nemaš keša!“ dobacuje drugi.

Smeh. Ne njihov. Dolazi odnekud iza njih.

Njegova žena ga gleda. Bez emocije. „Loš si otac. Loš si uticaj. Nemoj više ni da dolaziš.“ 

Rečenica padne kao kamen. On udara u staklo. Jednom, drugi put, treći. Zvuk tup. Kao da udara kroz vodu.

„Otvorite—“ Glas mu zapinje. Ne izlazi kako treba.

Ona se okreće. Pored nje se pojavljuje silueta muškarca. Ona ga grli s puno ljubavi. Zagrljeni odlaze niz šumu. Deca za njima.

On lupa jače. Ruke bole. „Nemojte—“ 

Nestaju među drvećem. Tišina. Samo njegovo disanje. Teško. Nešto se pomera u retrovizoru. Polako podigne pogled.

Na zadnjem sedištu — tri siluete. Mirne. Sede, piju viski i puše. Oko njih — novac. Svuda. Brdo novca. Gomile novčanica koje se preliva preko sedišta, poda, nogu. Jedna silueta se nagne napred. Ne vidi lice, samo samo oblik.

„Rekao sam ti…“ Glas tih. Blizu. „Loša investicija.“

Smeh. Grohotan, glasan, podrugljiv, šupalj. 

Auto počinje da se puni dimom. Crnim i gustim, koji se mota oko njega, ulazi u pluća. Nikola kašlje. Pokušava ponovo da otvori vrata. Ne ide. Prozori se zamagljuju iznutra. Ne vidi više put ni šumu. Ne vidi ništa, samo dim.

I onda — negde dole, kod nogu — plamen. Mali. Treperi i lagano raste. Širi se, polako gutajući sve.

On vrišti. Pokušava da se pomeri. Ne može. Ruke kao da nisu njegove. Plamen dolazi bliže. Toplota udara u lice. Dim ga guši sve više i više. Smeh iza njega postaje glasniji. Sve bliže. Sve glasnije. Sve bliže….

 

Nikola se trgne. Udahne naglo, kao da mu je neko otvorio pluća. Sedi u mraku. Znoj mu se sliva niz lice. Majica mokra. Diše brzo. Plitko. Gleda oko sebe. Soba. Tišina.

Samo televizor svetli u uglu. Neki program bez tona, slike se smenjuju bez smisla. Polako spusti noge na pod. Ruke mu i dalje drhte. Ustaje. Odlazi do kuhinje. Otvara frižider. Uzima pivo i otvara ga. Dugo pije, ne staje. Spusti flašu i nasloni se na sto. Gleda u jednu tačku. Televizor treperi iza njega. Sekunde prolaze. Ne pomera se.

Zna. Te noći, više neće zaspati.