Noć je pala tiho na grad. Ulična svetla treperila su neumorno, osvetljavajući prigušenim zracima hod prolaznika. Antonijo beše pošao do Perle. Sitnim koracima kretao se put solitera koji je podsećao na ogroman div. Bio je pomalo pripit, ali, to ga nije sprečavalo da se lagano tetura po trotoaru. Još uvek stabilan, pognute glave nosio je […]
Glavni lik je ležao na podu vezanih ruku. Drhtao je, suze i znoj su se naizmenično spuštali niz lice. Košulja i pantalone bili su prljave i umazane crvenom tečnošću, mnogo toga se desilo danas. Sa druge strane sobe ključ je ubačen u bravu, vrata su zaškripala. Dve siluete sa šeširima su ušle. Nije reagovao kada
Moja, sada napokon i zvanično bivša devojka, Lana, došla je tokom naše osmogodišnje veze na bizarnu ideju, koju mi je svojim umiljavanjem i ubeđivanjem na kraju i nametnula, tako da smo je suprotno svim pravilima zdravog razuma zaista sproveli u delo. Život sa Lanom je bio donekle zabavan i uzbudljiv, ne mogu to da opovrgnem.
1. poglavlje 4.07.2008. Dolazeći na posao, otprilike hiljadu petstotina pedeseti put, počev od prvog aprila 2004. godine (datum deluje kao šala ali je živa istina), moja inspiracija je pomahnitala. Imam neodoljivu želju da svoje misli zapišem, smatrajući da će možda nekada kasnije biti vredne pomena. Sve je odjednom i sivo i ružičasto kao znak za
Umornih očiju, kroz prozor je gutala prizore prekrivene tamom. Uspavljujuće brujanje autobusa teralo je na dremež, ali san bi je uhvatio samo na par minuta, nakon čega se budila još iscrpljenija. Kraj nje, srećom, niko nije sedeo.
Kažu da teška vremena stvaraju jake ljude, a jaki ljudi dobra vremena. Takođe dobra vremena stvaraju slabe ljude, dok slabi ljudi stvaraju teška vremena – i tako u krug. 1986. godine smo rođeni svi, sva četvorica, upravo u doba nakon Černobiljske katastrofe i godine u kojoj je Halejeva kometa poslednji put preletela preko naše planete.
