1. poglavlje ΑΛΦΑ MAČJI ZAKON Kada sam je uzela pod svoje, bila je nepoverljiva i vrlo uzdržana. Mogla sam da je hranim, ali samo tako što bih hranu ostavila na određeno mesto, a zatim se udaljila – i to najmanje pet metara. Ukoliko bih bila samo za korak bliže njenom dostojanstvu od ovih „dogovorenih“ pet […]

1. poglavlje Sunce se polako budilo,bojeći nebo prvim zracima novog dana nad Beogradom. U iznajmljenom stanu u ulici Čarlija Čaplina vladala je tišina. Gusta, nepomična, gotovo opipljiva tišina je disala zajedno sa zidovima i uvlačila se u svaki kutak života gospođe Nede. Iznenada, trgnuvši se iz dugog sna, gospođa Neda je pokidala nevidljive niti te

“Ispod istog neba”   Mirjana je živjela u selu, u kući s plavim kapcima i starim kruškovim drvetom u dvorištu. Imala je trideset i pet godina, muža i šestogodišnju kćerku. Život joj je bio tih, ali ispunjen — jutra su mirisala na svježe pečeni hljeb, a večeri na zvukove dječijeg smijeha i lagano pucketanje drva

Irina je bila Ruskinja koja je došla u Srbiju za vreme bombardovanja 1999. godine. Imala je pasoš u kojem je pisalo da ima 25 godina i da je krojačica. U stvarnosti, bila je školovani obaveštajac-operativac, govorila je šest jezika, imala dva fakulteta završena i 38 godina.Otkrila je da je njen nadređeni korumpiran i – naivno

1. poglavlje Prelazim prstom preko umornog čela, izdahnuvši nad pogledom puta natopljenog čistim, svetlucavim snegom. Osećam toplinu u svojoj sobi, ali najednom prestaje. Oštrina hladnoće koju donosi zima, iznenađujuće je jača.  Već nedelju dana kad god zaronim u san, sanjam belu postelju. U zamračenoj sobi, u sredini, nalazio bi se krevet, a u njemu nečije

„Zar i ti Milice?“ Sram vas bilo! (psovanje svega živoga) Blokirate saobraćaj. Ne može pošten svet od vas da prođe. Autobus zaustavljate, besposličari. Zar i ti Milice? Automobilske sirene i tišina, osmoro ljudi, jedna od njih je Milica, i četiri policajca. – Molim Vas, ne ometajte ove ljude – policajac je zatim polako stao na

Čuvaj se žurbe, jer ona uvek dovodi do kajanja: onaj koji žuri govori pre negoli što sazna, odgovara pre negoli nešto shvati, odluči pre negoli nešto proveri, kudi pre nego što se u nešto uveri.   (Arapska poslovica)   Nikolija se užurbano spuštala niz strmi puteljak koji vodi ka reci. Nije imala razloga da žuri

U jednom od mojih poslednjih umiranja, dok sam se spremala da vaskrsnem, po prvi put pomislih,  kako me čeka još mnogo umiranja,što je do zla boga naporno, a snage imam sve manje za takve poduhvate. Jednostavno sam prestala da umirem, to svakako i nije bila prava smrt ako me razumete. Tada sam zaista odlučila da

„Само немој да гледаш у њиховом правцу, гледај пред собом. Видиш да реже на тебе, разбиће те, молим те, немој да гледаш“, говорио сам себи. Била је тиха ноћ, пред зиму. Дим који се надвијао из димњака, чини и се и над целим градом утапао се у маглу. Корачао сам дуго улицама, биле су тупе,

 Otvorivši vrata svog stana, tog jutra je baka, koja je živela odmah do mene, sa zaprešašćenjem primetila da joj nema fikusa. Držala ga je u hodniku tokom zime. Svi stanari su po neku veću biljku izbacivali u haustore, u stanovima je bilo prevruće a ispred povoljna temperatura i dovoljno svetlosti da prezime i dočekaju da

                                         Rejmondu Karveru                               „Film je život iz koga su izbačeni                      

Grozničavo se tresla, tražila je nešto čime bi oprala odeću od krvi. Bila je zima a ona je ubijenog supruga ubacila u furunu i kremirala ga. Hladno je, napolju je sneg, niko neće posumnjati… U njoj je jednostavno nešto puklo, više nije mogla da trpi. Već je počeo da je hvata san ali se odjednom