“Tuga” Sedeo sam u dnevnoj sobi stana koji mi dodeljen na korišćenje u malom gradu na rubu Save. Tuga je pulsirala celim mojim bićem. Srce je pumpalo. Kao da je pokušavalo da prokrvi sve zapušene arterije. Ne od cigareta. Već od bežanja. Stan je bio star. No čist. Ja sam bio star, no ranjen. Nije […]
1. poglavlje a. Ujutru je sasvim jasno da dan počinje,ali kako sati odmiču postaje mi jasno koliko će trajati. Dani mogu biti dugo i kratki. Dugi su oni koji se vuku ,kada sati ne prolaze. Kratki dani su svi oni koji prolete brzo i ne moraju biti baš najsrećnije provedeni. Dugi i kratki dani se
Navukao sam manžetnu aparata za merenje pritiska na levu nadlakticu, proverio da li je dovoljno stegnuta i pritisnuo dugme. Brojke na malom displeju oživeše. Zažmurio sam i duboko udahnuo kako bih sprečio ubrzavanje pulsa pošto mi se telo prilikom pokušaja bilo kakve kvantifikacije njegovog postojanja opiralo merenju. Osećam da me oko mišice stežu nečiji prsti.
α’ I α’ I Zubi su loši, krv je sve tanja. Budimo se sve ranije neispavani, ali bez ikakve mogućnosti da zaspimo. Protutnjale su godine i ostavile traga na našim telima, na licima i u dušama. Mnogo toga nam se desilo za pedeset godina života, a mnogo toga nas je i zaobišlo – nasledstvo zaboravljenih
Ajris Merdok Tim prokletim autobusom putovala sam svakog popodneva, osim vikendom, naravno. Bilo da je lepo vreme, sneg ili kiša kao što je
Ispod mladog drveta jabuke, na drvenoj hoklici, sedela je starica. Lagani prolećni vetrić nanosio je jutarnju svežinu na ženino lice. Uvijena u maramu oker boje i obučena u kućnu haljinu sa belim kockicama i sa vunenim štrikanim čarapama navučenim do pola listova, izgledala je kao i sve bake. Gledala je neodređeno ispred sebe kršeći okoštene prste u krilu. Njen
1. poglavlje ΑΛΦΑ MAČJI ZAKON Kada sam je uzela pod svoje, bila je nepoverljiva i vrlo uzdržana. Mogla sam da je hranim, ali samo tako što bih hranu ostavila na određeno mesto, a zatim se udaljila – i to najmanje pet metara. Ukoliko bih bila samo za korak bliže njenom dostojanstvu od ovih „dogovorenih“ pet
1. poglavlje Sunce se polako budilo,bojeći nebo prvim zracima novog dana nad Beogradom. U iznajmljenom stanu u ulici Čarlija Čaplina vladala je tišina. Gusta, nepomična, gotovo opipljiva tišina je disala zajedno sa zidovima i uvlačila se u svaki kutak života gospođe Nede. Iznenada, trgnuvši se iz dugog sna, gospođa Neda je pokidala nevidljive niti te
“Ispod istog neba” Mirjana je živjela u selu, u kući s plavim kapcima i starim kruškovim drvetom u dvorištu. Imala je trideset i pet godina, muža i šestogodišnju kćerku. Život joj je bio tih, ali ispunjen — jutra su mirisala na svježe pečeni hljeb, a večeri na zvukove dječijeg smijeha i lagano pucketanje drva
Irina je bila Ruskinja koja je došla u Srbiju za vreme bombardovanja 1999. godine. Imala je pasoš u kojem je pisalo da ima 25 godina i da je krojačica. U stvarnosti, bila je školovani obaveštajac-operativac, govorila je šest jezika, imala dva fakulteta završena i 38 godina.Otkrila je da je njen nadređeni korumpiran i – naivno
1. poglavlje Prelazim prstom preko umornog čela, izdahnuvši nad pogledom puta natopljenog čistim, svetlucavim snegom. Osećam toplinu u svojoj sobi, ali najednom prestaje. Oštrina hladnoće koju donosi zima, iznenađujuće je jača. Već nedelju dana kad god zaronim u san, sanjam belu postelju. U zamračenoj sobi, u sredini, nalazio bi se krevet, a u njemu nečije
„Zar i ti Milice?“ Sram vas bilo! (psovanje svega živoga) Blokirate saobraćaj. Ne može pošten svet od vas da prođe. Autobus zaustavljate, besposličari. Zar i ti Milice? Automobilske sirene i tišina, osmoro ljudi, jedna od njih je Milica, i četiri policajca. – Molim Vas, ne ometajte ove ljude – policajac je zatim polako stao na
