nauči me kako da se smijem neka tečaj ne bude preskup neka ne bude predug u godinama sam kad nemam živaca čak ni za šoping umaraju me neonska svjetla neonski prolaznici neonski jezici: dobar dan, kako si moja je ljubomora postala dvonožna, pretila, sve mi više nalikuje, a suosjećanje artistrično svako malo traži tablete protiv

Ti si moj neostvareni san, ne mogu bez tebe više ni dan. Pruži mi nadu u bolje sutra vrati mi želju za nova jutra. Tvoja ruka je most ka boljem svetu, gde želje naše slobodno lete, pruži mi svoju nadu, i zajedno ćemo koračati kroz snove. Povedi me, draga, gde god hoćeš, u snovima, stvarnosti,

Treba nam da ostanemo ono što jesmo ti meni, i ja tebi, da možemo jednom sve to prepričavati imenima koje smo birali, u putu za Dubrovnik. Treba nam kafa svakog dana posle četiri, grafit na zidu Nedostaješ mi, kasetofon u praznoj sobi i boca vina, da lakše dočekamo jutro. Treba nam onaj put u Peru

Vreme će pregristi danas u zalogaj i progutati u juče. čim krene da vari smučiće mu se u želucu koliko je nezdravih možda će se i otrovati Jer sebi ste izašli na nos. žderući se iznutra do skeleta pojedinačno I međusobno S verom da ste krupni komad za večnost Unatoč samo Presni ulov za juriše

Na zapadu, gde sunce ljubi oblake, u sutonu, pršti rumenilo. Klepet ptičjih krila su kao koraci. One seku svojim letom prizor, i rasplamsavaju moju maštu. Ne smem da gledam, jer moja duša je okrenuta ka istoku u mrak, u tminu, u ništavilo iz kog dopiru zvuci tišine i mira. U Platonovom svetu formi, postoji sve

Да је Брод испунио жељу једног Јеврејина Никада се не бисмо загубили У лавиринту бесмисла попут Јозефа К Не бисмо осетили још многе крике Ратног времена што цвиле у свакој речи Тадашње књижевности Не бисмо остали жељни сазнања Да ли ће К победити у борби са Замком Не бисмо се ишчуђавали и истраживали Зашто се

Jednom sam tražila rime u tebiprstima učila neravnine i teksturegledala u ponore i kroz prozoretamo u svetgde je tek trebalo stići   Jednom sam pisala pesmei strahom opipavala put ispred sebekatancima zaključala sve one delove sebekoji su u bojamai šljokicama i staklićimasve ono što isijavato je utihnulo   ključevi su se zagubiliu dubini tvojih džepovai

Problem sa velikim gradovima je u tome Što u njima ima više ljudi koji mirišu kao ti Puštam te da mi tečeš kroz ruke kao Dunav Samo, ja ne mogu da presečem grad I dođem do tebe Puštam te da mi tečeš kroz ruke Kao pesma Nezapisana Ako se dovoljno dugo skrivaš Neko će doći

Pazarim ih svakodnevno I nosam u izvrnutom džepu kao suvenir noćne grešnice bez presedana Karminišu usne i puderišu lice dozivaju neprestano Da spale snove do pepela kao žar na opušku I ja ih otplaćujem na kredit dok mi svakog minuta zaračunavaju kamatu do ušiju zaljubljen u cirkus Greške su mi maestralno delo skupa na crvenom

Sedim na kamenu izvaljenom, bio je deo moje kuće. Na levom kolenu mi glava sina, na desnom kćer više neće da spava. Branio nas krvnik od krvnika, slao ptice s porukama njihovim majkama, kaže: stižemo!   Sada sedim zaštićena, sama, krvavih kolena. Jedno od glave moga sina, drugo od kćeri što je nema.   Pitam

Pleši opet sa mnom pod ljutim nebom, što sav svoj bes sad proliva na nas. U inat njemu, nek’ svaka kap bude dodir miline i ne daj da nam osmehe prekine grmljavine glas. Tu neku tugu, nosih u oku… al’ čemu to? pa, jedino što više nemaš… nemaš nas.

Obući ću staru haljinu, da se setiš mlade dame, koja je osmeh nosila ko odlikovanje. Staviću par kapi parfema onog što miriše na neke lepše sate kad si me stalno zasmejavao, možda se tako bar na trenutak vrate. Pronaći ću stare trake da zapevam pesme drage, da se smejem baš iz srca i ponovo zaigram