3. poglavlje ‘ Zašto da ti verujem Lukiću? ‘
Ni sama ne znam zašto ali sam ga poslušala. Ćutke sam pošla za njim. Na parkingu smo se zaustavili pored belog nisana. Bio je ljubazan,moj kofer je stavio u gepek i otvorio mi zadnja vrata.
Ali,ko je uopšte taj Aleksa? Znam ga samo iz viđenja,ne znam da li smo jedno drugom ikad rekli i ‘ćao’. Daa – kroz glavu mi prolazi onaj decembar,vreme moje promene. On se družio sa Lukićem koji me je zvao ‘ Debela Nina’.
– Aleksa,stani! – naglo sam uzviknula.
Na moje čuđenje,stao je u stranu i uključio sva četiri.
– Šta je bilo Nina? Jesi li dobro? – upitao je zabrinuto.
– Vodiš me kod Lukića, je l’ da? Još uvek je ljut jer sam ga onda ispalila. Želi da mi se osveti. Nemoj Aleksa,budi čovek,trudna sam. – rekla sam to u jednom dahu,čoveku koga jedva poznajem sa školskog hodnika.
– Trudna si? E,biće tu zavrzlame. – rekao je više za sebe ali sam ga čula.
– Šta si rekao? Kakve zavrzlame? – upitala sam zbunjeno.
– Ništa,nije bitno. Slušaj, Lazar je moj drug,znam ga već 10 godina. On nikoga ne bi povredio. Veruj mi,tamo ideš radi svoje bezbednosti. – rekao je on,okrenuo ključ i krenuo.
U glavi mi je bilo hiljadu misli. Previše sam bila uznemirena. Dodatno me je brinulo to što je Srđanu telefon i dalje bio isključen.
Posle nekog vremena,nisam ni primetila koliko je prošlo,Aleksa je stao ispered visoke,crne,kovane kapije. Posle par sekundi,ona se otvorila i on je uvezao auto. Otvorio mi je vrata pa sam izašla. Pozvonio je na velika bela vrata.
Otvorila je žena srednjih godina.
– Dobar dan teta Marija. Ovo je Nina,neka se ona raskimoti tu,ja idem do Lakija. – rekao je Aleksa na šta je žena samo klimnula glavom i pokazala mi da je sledim.
* Aleksina perspektiva *
Ulazim u radnu sobu i zatičem Lazara kako sipa viski u čašu.
– Hoćeš i ti jedan? – upita kad me opazi na vratima sobe.
– Kakvo je to opijanje u sred bela dana? – upitam na šta mi on uputi svoj mračni pogled.
– Nije to nikakvo opijanje,to je samo priprema. Jesi je doveo? – upita otpijajući gutljaj svog viskija i vrteći led u čaši.
– Šta, ne smeš da vidiš Ninu Vasić na trezan stomak? – upitam a on složi mračnu facu. Da je imao nešto pri ruci,sigurno bi me gađao.
– Aleksa,ne drži me u neizvesnosti. Doveo si je? – upita ponovo ali glasnije.
– Doveo sam je. – kratko odgovorih i hteodoh još nešto reći ali on me prekinu.
– Što je nisi poslao kod mene? Šta ima tebe da gledam? – reče on ljutito.
– Ima nešto što ne znaš. To sam danas saznao. – rekao sam.
– Šta ja to ne znam? – upita on izvijajući obrve.
– Nina je trudna. – rekoh u jednom dahu.
– Odakle tebi to? – upita on kao da mi ne veruje.
– Ona mi je rekla. Molila me da je ne vodim kod tebe. Misli da hoćeš da joj se osvetiš zbog škole. – rekao sam dok je on lupkao prstima po stolu.
– Nije tako daleko od istine. Samo ja to ne bih nazvao ‘osveta’. – reče on otpijajući još jedan gutljaj svog viskija.
Posle nekog vremena, Aleksa se vratio i rekao da me on očekuje. Pošla sam stepenicama a zatim jednim dugačkim hodnikom.
– Hajde,uđi,veruj mi da je ovo za tvoje dobro. – rekao je Aleksa. Klimnula sam glavom i ušla.
– Ooo, pa ko je to meni došao? Dobrodošla Nina. – rekao je on, Lazar Lukić, momak koji me je zvao ‘Debela Nina’ a ja mu uzvratila tako što sam pozvala njega i Srđana u isto vreme pa otišla sa Srđanom. Ali tad smo imali 18 godina, zar je toliko zlopamtilo?
– Reci šta hoćeš,nemam vremena. – rekla sam drsko. To je onaj mali deo gena koja sam nasledila od moje mame Barbare.
– Hoću da se udaš za mene. – reče on kao iz topa.
– Poslao si Aleksu da me sačeka na aerodromu zbog takve gluposti? Da li si ti normalan? Pa nisam ja stvar da me dovedeš u kuću i kažeš ‘Hoću da se udaš za mene.’ Pošto živiš u ovoj vili,misliš da je žena stvar pa koju izabereš,tu ćeš imati? Za tvoju informaciju,ja sam već verena. Udaću se za Srđana. Da,još smo zajedno. – rekla sam besno i krenula ka vratima. Uhvatio me je za nadlakticu.
– Gde ti je verenik? Zašto te nije sačekao? – upitao je on drsko.
– Šta to tebe briga? – odgovorila sam istom dozom drskosti kojom je on pitao.
– Nemoj ga zvati,neće ti se javiti. Ko zna gde je sad on. On nema više ništa,prokockao je sve,vaš stan,čak i tebe. – rekao je on ozbiljno i hladno.
– Dokle ide muška sujeta? Kako možeš da govoriš takve laži samo zato što sam tad izabrala njega a ne tebe. – rekla sam sa nekom tugom u glasu.
– Ne govorim laži,pošto ne veruješ meni,pitaćemo Aleksu,on je bio tamo. Bila si njegova Ruža a on te je izgubio u partiji pokera. – rekao je on a ja sam i dalje zapanjeno gledala u njega.
– Zašto da ti verujem Lukiću? – upitala sam kad sam se malo pribrala posle one njegove rečenice.
– Istina je,ovde si zato jer želim da te zaštitim. On je igrao sa izvesnim Brkom Pubom,ozloglašenim kockarom. On nikad ne gubi ali je mladi Petričević mislio da može njega da nadmudri. Prvo je uložio auto,zatim vaš stan i na kraju kad nije imao više ništa,uložio je TEBE. Zato sam rekao da se udaš za mene. Ili više voliš da budeš robinja pedesetogodišnjaku? – pitao je on dok sam ja sedela skamenjena i gledala u jednu tačku.
