2. poglavlje
Meki, uvodni tonovi pesme True kliznuli su kroz prostor, a uskoro se glas Tonija Hedlija probijao kroz dim cigareta pevajući o zvuku njegove duše.
„Ne. Ne opet”, umalo da zajeca Kiti i okrenu se ka ćošku u kojem je stajao džuboks, doviknuvši crnokosom momku pored. „Hej, moronu, nije ni čudo što te je ostavila.”
Suzi je zadrhtao kraj usana u osmeh. Za razliku od prijateljice, nije joj smetala pesma, zapravo joj je prijala. Bila je ugodan pozadinski šum u graji koja je vladala oko njih.
„Kunem ti se, ako još jednom začujem ono huh-huh-huh ubiću ili njega ili sebe. Ili oboje.”
„Pusti čoveka da tuguje.”
„Najzad sam te izvukla iz kuće u nadi da ću te oraspoložiti, a ovde te neki idiot cele večeri smara tugaljivom baladom.” Uzrujano je mlatarala rukama. „Takve stvari se slušaju kod kuće, sa kanticom sladoleda u krilu, a ne u pabu.” Primetila je konobaricu i mahnula joj.
„Donesite nam još jednu turu i, za boga miloga, zabranite onom kretenu prilazak džuboksu.”
Žena se nasmejala, pokupila prazne čaše i otišla.
„Kako napreduje rad?”
„Nikako”, priznala je snuždeno nalaktivši se na sto.
Umesto da piše tezu, svako malo bi se uhvatila kako gleda u prazno dok joj misli lutaju ka drugom kraju grada, ka njegovom stanu.
Tuga zatitra u njoj, a iznenadni nalet nelagode joj prostruja kičmom, menjajući se u blagu jezu. Odjednom je imala osećaj nečijeg pogleda na potiljku. Prošla je rukom kroz kosu u nadi da će osećaj nestati.
„Ne tuguj za budalom, vidi koliko ih ima u ponudi.” Prizvala ju je stvarnosti prijateljica.
Setno joj se osmehnula i oterala od sebe teške misli.
Pune čaše našle su se pred njima u trenutku kad se pesma završila, a Kitine oči su poletele do najbrojnijeg i najglasnijeg muškog društva okupljenog oko stola na sredini paba.
„Geri, da se nisi usudio”, doviknula je konobarica zapretivši prstom momku koji je ustao. „Ili ćeš platiti turu celoj kafani.”
Momak se namrštio, prijatelji oko njega se nasmejali, a onaj najbliži ga je povukao za rukav da sedne.
Prizor ju je na kratko oraspoložio, ali uskoro je ponovo zamišljeno pogledom krstarila kroz prostor ispunjen duvanskim dimom i naletela na nepomične oči u senci mračnog ćoška. Njihova prodornost izazivala je u njoj napetost koju nije mogla da objasni. Delovalo je kao da gleda kroz nju. Blago se stresla. Čovek je oborio pogled na notes u krilu, pa ga ponovo podigao prema njoj.
Ruka joj je lagano zadrhtala na čaši.
„Onaj lik tamo te posmatra”, upozorila je prijateljicu na čoveka u sivoj jakni. Kiti se kratko osvrnula i otpila gutljaj vina.
„Zašto misliš da posmatra mene? Možda tebe merka”, uzvratila je, podižući obrve. Ipak, obe su znale da je pored vrcave plavke, oštrog jezika, Suzi neprimetna kao crkveni miš. Čak je i bivši to mislio — ako je to uopšte bivši; upoznala ga je dok je pokušavao da smuva prijateljicu, a kada je shvatio da nije zainteresovana za intelektualca u potrazi za ozbiljnom vezom, okrenuo se njoj, da bi potom nestao bez traga nakon prve ozbiljne svađe.
„Dobro veče”, prenuo ih dubok glas i pre nego što su primetile sredovečnog čoveka kako stoji pored njihovog stola. „Izvinjavam se na uznemiravanju, ali bila mi čast kad biste dozvolili da Vas naslikam.” Okrenuo se ka Suzi i stavio pred nju list papira koji je verno prikazivao njene crte lica.
„Vi ste ovo nacrtali?”, pitala je zadivljeno, nesvesno se osmehujući.
„Voleo bih naslikati Vaše oči. Imate tako neobičnu boju.” Zagledao se u nju toliko intenzivno, da je imala osećaj da ju je prikovao pogledom. „Pod izvesnim uglom deluju skoro… jantarno… izuzetna retkost”, dodao je jedva čujno.
„A ti uvek negoduješ zbog šućmuraste boje.” Zvonko se nasmejala Kiti. Stranac kao da je nije ni primetio, uporno je zurio u Suzi. Naterala se da obori pogled i kratko pogledala u stranu.
„Želite li nam se pridružiti?”, pitala je prijateljica.
„Hvala na pozivu, ali ne.” Trepnuo je, a crte lica su mu postale blaže, bore na čelu su nestale, a tanke usne se opustile. „Moj kontakt i adresa su na poleđini. Zaista bi mi učinili izuzetnu čast”, rekao je i nestao u gužvi.
„Suzi, ovo je fantastično”, uzviknula je Kiti, uzela joj skicu i kratko je proučila, pa pokazala prijateljici. „Fenomenalno.”
Bila je zamišljena na crtežu, verovatno je i sada imala taj zamišljeni tugaljiv izraz.
„Čula sam da su slikari najbolji ljubavnici. Prvo vode ljubav s tobom u krevetu, onda ponovo dok te slikaju.” Smejala se uzbuđeno, svesna da se ona ne bi dvoumila, ni časa.
„Mator je”, mrštila se i na samu ideju da legne sa zagonetnim strancem.
„Godine znače iskustvo.” Namignula joj je prijateljica i nasmejala se. „Totalno bi trebala dozvoliti da naslika te tvoje gotovo jantarne oči”, imitirala je slikarev ozbiljan glas.
„Ne znam”, odmahnula je glavom. Nije je privlačila ideja da nekome pozira, bio je to tako intiman čin.
„Hej, učini jednom u životu nešto spontano, ako ništa, barem zbog iskustva. Možda postaneš nova Mona Liza.”
