4. poglavlje
Potezi četkice tiho su klizili po površini platna, uz povremeni zvuk mljackanja boja po drvenoj paleti. U prostoriji je vladala samo ta ritmična harmonija, narušena povremenim udaljenim zvucima sa ulice.
Stolica ju je žuljala. Što je duže sedela na njoj, sve više joj telo trnulo od hladne, tvrde neudobnosti. Leđa su je počela boleti već nakon nekoliko minuta, a bol se uvlačio u svaki mišić, tupo je opominjući da mora ostati mirna. Osećala se kao lutka u izlogu, posve nemoćna da pobegne od njegovog pogleda, ali i sopstvenih misli i tuge koja ju je pritiskala poput ćebeta u koji je volela da se umota svake večeri… kad već nije bilo njegovog zagrljaja. Još uvek je mirisalo na njega, na citrus pojačan sandalovinom i taj miris je bio nešto najbliže što je imala umesto dodira za kojim je čeznula.
Pomerila se i stolica se oglasila jadikovkom starog drveta opominjući je da miruje, i neminovno privukla pažnju slikara.
Proučavao ju je. Osećala se ogoljeno pod pogledom njegovih tamnih očiju. Prodirao je dublje nego što je želela da iko zaviri. Majka ju je posmatrala na taj način, samo što u njegovom pogledu nije bilo prekora i nezadovoljstva.
Uvek je tražila mane na njoj: „Trebala bi nositi jaču šminku; kosa ti je uvek masna, sigurno ne znaš pravilno da je ispereš; zašto si obukla plavu košulju ispod sivog sakoa; zar ti nije neudobno u pantalonama. Od mene si nasledila tako lepe noge, trebala bi nositi miniće, onda bi lakše našla momka. Ženi je mesto u kući za šporetom, a ne u nekoj tamo kancelariji zbog koje si bledunjav i isušen.”
Majčino osuđivanje joj ispuni misli. Nije znala šta je gore, da li to što je majka konstantno nezadovoljna njenim životnim izborima ili što je otac ponosan na njih.
„Moj doktor nauka”, govorio je pun ponosa, a još je bila daleko od te titule i ko zna da li će je ikad ostvariti. Kako stvari trenutno stoje, čini se da nikada neće.
„Možemo li, molim Vas, napraviti pauzu”, prekinula je tišinu u nadi da će na taj način sići s ringišpila misli na kom se vozila.
„Naravno, kako neuviđajno od mene. Sigurno ste se umorili.” Ostavio je paletu na stolu i četkicu u teglici. „Napravimo kraći predah. Jeste možda za šolju čaja?”
„Da, to bi bilo prijatno. Hvala Vam.” Osmehnula se i ustala sa stolice. „Mogu da virnem?”, pitala je.
„Slobodno, to je Vaša slika.” Pokazao je na platno i upozorio je: „Još uvek nije završena.”
Nije sačekao da svedoči njenoj reakciji. Čula je kako se njegovi koraci udaljavaju i nestaju u zadnjem delu kuće. Protegla se i prišla štafelaju i na tren zanemela.
Na platnu je bila ona, ili bar obris nje. Krhka figura ukočeno smeštena na drvenoj stolici. Prigušeni tonovi maslinasto-zelene i oker boje grlili su je i hvatali odsjaj zelenog džempera. Kosa joj je ležala na ramenima, lagano se sjajeći u svetlosti koje je dopiralo sa prozora iza nje.
Ali oči… oči su bile samo dve bele šupljine koje su zjapile iznad pažljivo oblikovanog lica. Čekale su da ih ispuni. Toliko je govorio o njima, posmatrao ih i proučavao, da je pomislila da ih je prve naslikao.
Osmehnula se razmišljajući kakav bi filozofski odgovor dobila na pitanje zašto je odabrao taj redosled.
Prisetila se razgovora i odmahnula glavom u neverici, shvativši da mu ponos verovatno ne dozvoljava da prizna da pripada onoj vrsti gladnih umetnika koji kroz filozofiju pravdaju svoje opsesije.
Osvrnula se po ateljeu.
Uz zidove su stajali naslonjeni portreti, lica nepoznatih ljudi, svako zarobljen u nekom svom svetu: žena s rukama sklopljenim kao u molitvi, uplakani starac, plavokoso dete koje se smeje. Prašina je ležala po njihovim ramovima, kao uspavani trag vremena.
Onda je u uglu ugledala sakrivenu veliku sliku. Platno je bilo ogromno i čaršav ga je jedva pokrivao, ostavljajući pri dnu izložen ugao — taman dovoljno da se nazre par kanađanki.
Nešto je u njoj zadrhtalo prisećajući se koliko su joj nedostajale u hodniku, onoliko koliko joj je smetalo kad se o njih spoticala.
Približila se, gotovo ne dišući, i prstima uhvatila rub čaršava. Povukla ga polako i zanemela pred prizorom koji se otvorio pred njom.
Red ljudi zurio je u nju sa tog platna, svako lice obuzeto sopstvenom tišinom, ali kao da su svi istovremeno pokušavali nešto da joj saopšte. Među njima je ugledala uplakanog starca, i plavokoso dete, samo što se ovde nije smejalo. Delovalo je prestravljeno, napaćeno, usta su mu bila napola otvorena kao da je vrisak ostao zarobljen u ulju.
I onda… pogled joj je pao na lice koje je poznavala. Na crte koje su joj nedostajale. Toliko puta ih je prstom opisivala dok se na jastuku pored nje budio.
Trepnula je, učinilo joj se da mu se izraz izmenio, da se iznenađenje prelomilo u stravu kada ju je ugledao, delovao je kao da je pokušava upozoriti, ali je ostao zauvek nem, zamrznut u tom trenutku.
Koraci su odjeknuli hodnikom, preteći se približavajući ateljeu.
Pogledala je ka vratima, zatim još jednom na sliku upijajući užas u neboplavim očima. Drhtavim rukama je spustila čaršav i vratila se do stolice.
Sela je, ukočila se pitajući se da li je umišljala ta lica i neizgovoreno upozorenje u njihovim izrazima… i šta predstavlja ta slika?
