3. poglavlje
Uzbuđenje mu se mešalo sa iščekivanjem; gotovo mu je igralo na vrhovima prstiju — mogao je da im oseti miris, da okusi njihovu oporu slast na jeziku. Srce mu je ubrzano kucalo, a misli se vrtele u tihoj napetosti.
Voleo je osećaj kada očekivanje postaje gotovo opipljivo, kada postane tiha, neuhvatljiva sila koja ga tera da stvara.
Pogledao je po ateljeu, još jednom proveravajući da li je sve pripremljeno.
Sunčeva svetlost probijala se kroz prašnjave prozore i obasjavala finu teksturu pripremljenog platna, čekajući da mu udahne prve linije života. Na stolu pored štafelaja stajale su spremljene boje i palete s debelim naslagama boje, kistovi i očišćeni slikarski noževi, spremni za svaki sledeći potez.
Odmaknuo je tešku bordo draperiju s prozora i namestio drvenu stolicu ispred zamišljajući model na njoj. Premestio ju je još nekoliko puta. Pomerio stalak, proverio pripremljeni alat dok se najzad interfon nije oglasio.
Kestenjasta kosa joj je padala u talasima na ramena, a oči su na dnevnom svetlu poprimile zelene nijanse. Nos joj je bio sitan, prćast i podizao je usne dajući im srcoliki oblik. Dug vrat sakrila je narandžasto-zelenim šalom. Čim ju je uveo u atelje zamolio ju je da ga skine zajedno sa kaputom.
„Niste rekli šta da obučem, nadam se da je ovo u redu?” Nosila je zeleni džemper malog V izreza i obične farmerice.
„Odeća je nebitna, to je samo ljuštura. Mene zanima ono što izbija iznutra. Iz Vaše srži, iz Vaše duše.” Ponovo joj se zagledao u oči, sa svetlom koje je prodiralo kroz bordo zavesu, njihova je boja potamnela u čokoladnu nijansu.
Smestio ju je na stolicu ispred prozora i rekao joj da se opusti i nađe pozu koja joj je najprijatnija, onda je stao iza štafelaja posmatrao je, proučavao linije, senke, delovalo je kao da je prošla čitava večnost dok nije počeo da meša boje povremeno vireći prema njoj.
Najzad je platno počelo da oživljava pod njegovim potezima. Prvo su to bile grube skice lica, zatim je prešao na senke polako prelazeći na detalje.
Dugo je ćutala, povremeno bi stolica bolno zaškripala pod njenim pokretima, podsećajući ga da je stvarna, a ne tek ideja na platnu.
„Slikate samo portrete?”, najzad se usudila progovoriti, glasom koji je titrao znatiželjom.
„Većinom, da.” Virnuo je prema njoj proučavajući senu koju su stvarale njene duge trepavice. Odvojio boju koju je pripremio i dodao u nju malo plave.
„Da li se može živeti od slikanja?”
Susreo je njen ljubopitljiv pogled.
„To je suština mog postojanja.”
„Da, ali da li je dovoljno da Vam stavi hranu na sto, plati račune.” Nakrivila je glavu u stranu i proučavala ga iščekujući odgovor.
„Novac je samo gorivo, ne i putovanje.” Umakao je četkicu u novu nijansu i lenjo je okrenuo među prstima, primetivši kako su joj oči iskrile intrigom — ni traga onoj seti koja ih je mutila pre neko veče u pabu.
„Nećete daleko stići bez goriva”, rekla je i slegla ramenima.
„Daleko… hm”, ponovio je zamišljeno. „Ponekad nije stvar u daljini, nego u dubini. Možete putovati čitav život, a ne dotaći sopstvenu suštinu.”
Nasmešila se iz pristojnosti.
„Zvuči lepo, samo što računi ne mare za suštinu našeg postojanja.”
„Novac meri samo ono što je vidljivo”, odgovorio je blago. „Ja merim ono što ostane kad sve vidljivo nestane.”
Na trenutak je zaćutala, a zatim upitala: „Šta ako ne ostane ništa?”
„Duša ostaje”, rekao je i nastavio da slika, skriven iza platna, prepuštajući je tišini, nadajući se da će melanholija koju je ranije primetio u njenom pogledu isplivati sama od sebe, i u potpunosti je ispuniti.
