5. poglavlje
Vrata su zaškripala kad ih je gurnuo ramenom, pazeći da tacna sa dve šolje čaja ne zadrhti. Miris mente i meda razbio je ustajali vazduh ateljea.
Sedela je na stolici, savršeno mirna, ali ne i opuštena. Pogled mu je odmah poleteo u ćošak ka velikom platnu. Čaršav je mirovao, ali rub tkanine je bio iskrivljen, kao da ga je neko nedavno dirao.
Zastao je na pragu. Stezala je šake u krilu, a oči su joj bile ispunjene nemirom i pitanjima. Treptala je kao da se borila sa neizgovorenim mislima.
Spustio je tacnu na sto, ne progovorivši, i ostao još trenutak da je posmatra, pitajući se šta je videla na platnu. Znao je šta on vidi na njemu, ali još uvek nije svedočio tuđoj reakciji.
„Kakav je utisak?”
Zbunjeno je nakrivila glavu, zatreptala i kao da se prizvala u sadašnjost.
„Veoma ste talentovani.”
Nasmešio se blago, svestan sopstvene veličine i božanskog dara koji je nosio u sebi. Niko na ovom svetu nije mogao da se meri s onim što je on bio kadar da ostvari.
„Talenat”, podrugnuo se pružajući joj šolju mirišljave, vruće tekućine, „to je samo reč kojom se opisuje predispozicija moguće veličine.”
Prihvatila je šolju, na tren zadržavajući pogled na njegovim dugim prstima, obojenim tankim tragovima osušene zelene i oker boje.
„Samo istinski velikani poseduju božansku moć hvatanja same esencije ljudskog postojanja… ili duše, kako je često nazivaju.”
„Mislite da duša može da stane na platno?” Dunula je u vrelu tečnost i udahnula njen biljni miris.
„Smeh tog deteta tamo”, klimnuo je glavom ka portretu kraj zida, „to je suština njegovog postojanja. Dečja nevinost koju svi izgubimo odrastanjem, kao da je neko izbriše iz nas.” Odmahnuo je rukom kao da briše platno ispred sebe.
Oči su mu kratko skliznule do nje, pa nazad do šolje u rukama, upijajući njenu toplinu.
„Odrastanjem stavljamo maske skrojene od reči, navika, iskustava… sve ono što nas oblikuje, a svakoga na drugačiji način. Bit svakog od nas je poseban. Neko nosi ljubav. Neko strah… a ako je dovoljno pažljivo posmatrate, možete je uhvatiti pre nego što nestane.”
„Znači duša onog deteta je nevinost, a one žene tamo… nada u spasenje?” Pokazala je na portret žene u molitvi.
Kratko se osvrnuo i sa zadovoljnim osmehom joj klimnuo, dok je hranio ego što je s takvom lakoćom prepoznala tragove životne esencije koje je udahnuo tim modelima.
„Shvatili ste.”
„Šta je onda moja bit?”, pitala je zaintrigirano.
Zastao je, odmeravajući je.
„Vaša tuga. Seta. Neko Vam je ranio dušu, naprsla je, i sada je izložena… ogoljena, ostavljena da je ubere svako ko je sposoban da je ugleda.”
Ugrizla je donju usnu i skrenula pogled blago se stresavši.
„I vi vidite tu moju dušu? Pomalo zastrašujuće.”
„I jeste.” Prstom je zamišljeno dodirnuo ivicu šolje. „Onaj koji Vam je to učinio zaslužio je kaznu.”
Trznula se, ali nije ništa rekla. Umesto toga, oči su joj poletele ka velikoj slici.
„Pitam se… šta bi bila njegova suština?”
Ispratio je njen pogled do platna, pitajući se na koga je pomislila. Da li je nekoga prepoznala? Misao ga je tiho zaintrigirala.
Odložio je šolju na tacnu i polako prišao štafelaju, spreman da započne završnu fazu rada.
„Pričajte mi o njemu, da vidimo… da li je zaista zaslužio kaznu”, rekao je sa suptilnom težinom u glasu, i posmatrao kako joj se ramena grče, a oči boje setom.
