6. poglavlje
Spustila je šolju u krilo i zamislila se. Topla tekućina grejala joj je dlanove, kao što su joj uspomene grejale srce. Kapci su joj na trenutak zadrhtali, a u uglu usana pojavila se senka osmeha koja je odmah nestala.
„Bio je…”, počela je tiho, tražeći reči, i ispravila se, iznenađena što o njemu govori u prošlom vremenu. „Visok je, širokih ramena. Pored njega sam se uvek osećala sigurno. Oči plave, kao vedro nebo, ponekad deluju hladne, ponekad toplo svetlucave. Uvek su me ljubopitljivo posmatrale, kao da pokušava da pročita sve što krijem, sve što još nisam priznala ni sama sebi.”
Setila se strave u njegovim očima na ogromnoj slici i stresla se od te scene pitajući se da li je to zaista on ili neko ko podseća na njega.
Zastala je i pogledala ka slikaru. Od platna ga nije videla, samo je čula onaj ritmičan, smireni zvuk na koji se već navikla: mljackanje četkice u boji, zatim šuštanje po platnu.
„Kakav je bio prema Vama?”, pitao je.
„Bio je nežan, ali tvrdoglav.” Odmahnula je glavom i kratko se nasmešila sama sebi. „Tvrdoglav do bola. Isto kao i ja. Često smo se raspravljali zbog sitnica.” Prekor joj je bojao glas, zajedno sa senkom kajanja.
„Kao što su?”, upitao je, nagoveštavajući da je spreman da upije svaki detalj.
„Filma, reakcije likova ili prijatelja, ili zbog večere… da li ćemo naručiti picu ili kinesku hranu. Poslednji put smo se posvađali baš oko večere. Tvrdio je da je uvek onako kako ja želim. Nabrajajući mi sve moje greške. Smešno, zar ne, kako od ničega napravimo nešto.”
Zamislila se, pogledom odlutala negde daleko, u sve ono što se ne bi desilo da je samo pristala na picu. A voli picu, svaki zalogaj je mali čin prkosa majci, za koju to nije zdrav i uravnotežen obrok.
„Da li Vas je bolela njegova osuda?”
„Ne… bio je u pravu. Boleo me je njegov odlazak i to što mi se nije javio. Što i danas odbija da mi se javi.”
Počela je da preživljava taj trenutak rastanka. Rekla mu je da je isti kao njena majka — uvek vidi samo ono loše u njoj, ne mareći za sve što čini za njega.
Kako li je mogla da ga uporedi s njom? Nije joj bio ni nalik, ni trunčicu.
Umorno se naslonila unazad u stolici, sećanja su prizvala suze koje nije htela da pusti, ne želi biti kao onaj starac suznih očiju. Obrisala ih je u nadi da će i tuga nestati. Uzdahnula je i okrenula se ka stalku iza kojeg se krio slikar.
„Da li znate da su afrička plemena odbijala da stanu pred fotoaparat, plašeći se da će im ukrasti dušu?”, rekla je tiho, tek da promeni temu, u nadi da će se udaljiti od sećanja koja su je pritiskala.
„Da, čuo sam za to.” Kratko je virnuo iza platna, sa blagom znatiželjom u očima. „Sasvim prirodan i opravdan strah. Jer šta smo mi bez duše? Samo hrpa organa smeštena u kalup. Svrha našeg postojanja počiva u životnoj esenciji koja nam je podarena dolaskom na ovaj svet… i koju ćemo vratiti kad ga budemo napuštali.”
Suzin fokus zadržao se na njegovim mračnim očima, pokušavajući da odgonetne da li je briljantan ili lud.
„I vi mislite da se to može… preneti na platno?”
„Svakako”, rekao je samouvereno. „Mogu je i preneti, i sačuvati na ovom platnu. Videli ste ono dete, i njegovu sreću. I onu ženu, i njenu nadu.” Kratko se osvrnuo ka pomenutim portretima.
Klimnula je, jer su njihove emocije u očima bile gotovo opipljive.
„Ali na onoj drugoj slici ste ih prikazali…” Pogledala je u platno, setivši se strave u očima ljudi u redu.
„Ah… da.” Na licu mu se pojavio lagan osmeh, mešavina ponosa i neobjašnjive topline. „Ta slika predstavlja budućnost. Ova”, pokazao je na platno, „predstavlja sadašnjost.”
Zadržao je pogled na njoj. Oči su mu bile prodorne, odmeravale su svaki njen trzaj, svaku misao. Susrela ih je dok joj je u glavi pulsirala spoznaja da bi mogla završiti na toj slici, zarobljena u trenutku koji nije želela. Srce joj je ubrzano tuklo dok je polako shvatala šta to znači.
„Ne želim tako da izgledam. Ne želim da se nađem na velikoj slici.” Naglo je ustala sa stolice.
„Niko to ne želi.” Slegnuo je ramenima ravnodušno. „A ipak — u redu za poslednji sud, svi će tako izgledati. Ali postojaće i ove studije… koje prikazuju Vašu životnu bit.” Pokazao je na stalak ispred sebe.
„Ne želim ni to. Predomislila sam se. Ne želim svoj portret, ne želim da me išta podseća na ovaj period života… Hvala Vam i žao mi je… ali moram da idem.”
Prišla je čiviluku, uzela kaput, šal i tašnu, i istrčala napolje.
Svež vazduh ju je udario u lice. Podigla je glavu ka nebu i duboko udahnula, prebacujući šal oko vrata.
Onda se osvrnula prema prozorima ateljea na prvom spratu.
„Čudak”, rekla je i zakoračila prema autu vadeći ključeve.
