7. poglavlje
U vazduhu je još uvek lebdeo miris citrusa, sandalovine i ruža, pomešan sa oštrim tonom mente. Trag njenog prisustva.
Zagledao se u praznu stolicu, pa na platno, prizivajući u sećanje model.
Uzeo je četkicu — onu najtanju, za najfinije detalje. Umočio je u boju jantara, dodao jedva primetnu nit bele, i nežno povukao liniju preko zenice.
Nedostajalo je još samo nekoliko poteza.
Odmaknuo se i odmerio platno; oči na slici gledale su negde daleko, obojene setom i tugom, kao da je znala da više nikada neće otići odavde.
Neko je napolju povikao, zatim se čuo udaljen zvuk motora, pa naglo cviljenje kočnica. Kroz prozor ugledao je nešto narandžasto i zeleno — vetrom podignut njen šal sa asfalta i bačen u vis kao poslednji pozdrav.
Nije prišao prozoru. Ne voli posmatrati tuđe stradanje, dovoljno mu je što je svedočio svom. Odložio je četkicu u teglu. Skinuo je portret i naslonio ga na zid da se suši.
Zatim je pažljivo prišao velikoj slici, onoj što ju je godinama slagao u slojevima.
Otkrio je svoje životno delo — Poslednji sud.
Na kraju reda, među bezličnim licima, zasijala je kestenjasta kosa. Lice koje ga je gledalo bilo je ispunjeno prekorom.
Bila je jedna od tih. Jedna od retkih koje shvate njegovo sveto poslanstvo.
Možda ne mogu da ga izgovore, da mu nametnu tačan naziv, ali intuicija u njima podigne uzbunu.
Dok je prao umorne ruke nakon čišćenja alata posmatrao je kako se žuta, zelena i oker razlivaju po belom porcelanu, razrede se sa čistom vodom i nestanu u slivniku. Poznata težina mu ispuni mrtvo srce. „Moralo je tako biti”, tiho je smrmljao u bradu.
Nisu svi umirali.
Samo oni koji su znali. Ona je znala.
Morala je otići pre nego što bi izgovorila ono što bi ga zauvek razotkrilo, a red na slici još nije bio završen… i još dugo to neće biti.
