Rođena pod srećnom zvezdom: Sunovrat

6. Nek ne bude zbogom već doviđenja

Probudio se u bolnici dok su ga žena, deca i prijatelji zabrinuto posmatrali.

Nikolajev sin Stefanos bio je zabrinut za teču. Odveo je tetku u stranu.

-Sedi, moram da ti kažem istinu.

-Misliš da ne znam koliko nije vodio računa o sebi? Znam.

-Znači, znala si?

Klimnula je glavom: Znam da odlazi. Rekao mi je da je video svoju majku.

Aurora nije delovala tužno, bila je pomirena sa sudbinom.

-Isključi ga sa aparata ako mu se stanje pogorša. Ne mora više da se muči.

💜

Te večeri kad je naterao decu da odu da se odmore, ostao je nasamo sa svojom ženom.

-Znaš, oduvek sam voleo tvoje ime. Aurora znači rađanje zore. Novog dana koji ja neću dočekati.

-Zašto si tako siguran u to?

-Znam dobro da mi je došao kraj.

-Ako se bojiš, ostaću sa tobom, kao i uvek.

Znala je da je Damjan u pravu: već je polako dobijao izgled leša a to joj je slamalo srce.

-Kad umrem, otvori drugu fioku mog radnog stola. Na desnoj strani, gde je tvoja slika. U kancelariji.

-Šta ima u toj fioci?

-Testament je u prvoj fioci a u drugoj nešto za tebe. A sad te molim da pozoveš Stefanosa – govorio je sve teže i sve tiše.

Kad je izašla, znala je da je kraj. 

Nasamario ju je da izađe da bi mogao da umre. 

Više mu nije trebao doktor.Više mu nije trebao niko. 

Kad su krenuli da ga odnose u mrtvačnicu, poljubila ga je u čelo i prošaputala: S’agapo gia panta agapi mou.

Ostala je da se isplače u tišini.

💜

Pripreme za sahranu izvršila je mehanički poput robota, a kad je sve bilo gotovo i sa decom se vratila kući, otišla je do Damjanove kućne kancelarije. Testamentom je sve podelio deci, jer se Aurora odrekla svog dela.

Meni ne treba ništa. I ja sam u godinama i onako ću mu se uskoro pridružiti…

Omorfi mou atakti,

Moja životna saputnice koju bih uvek birao.

Ako ovo čitaš, onda više nisam sa tobom(bar u fizičkom obliku, kao duh koji te prati – uvek ću biti tu).

Na kraju sam svog životnog puta i kad se osvrnem na sve što sam u životu uradio – na kraju si mi ti bila najbolja odluka.

Sve ove godine uprkos inatu koji smo nekad terali, bile su zabavne.

Agapi mou,

Nikad neću zaboraviti kako si bila lepa kad sam te prvi put video. Drago mi je što ćeš ostati lepa i posle mene.

Nikad ti to nisam rekao, ali voleo sam sve što ima veze sa tobom. Kad se naduriš, kad si srećna, zabrinuta – uvek si bila lepa.

Da ne dužim dalje, znam da ćeš se snaći bez mene. Pa makar i na samo par godina ili meseci.

Volim te agapi mou,

Damjan.

💜

Pročitala je poslednju poruku od njega.

Stajala je na terasi i posmatrala more i zalazak sunca. Lagani vetar joj je mrsio kosu koja je bila prošarana sedima. 

Razmišljala je o svojoj jedinoj ljubavi i osećala da će uskoro doći i njeno vreme da mu se pridruži.

💜

Aurora je umrla jednog jesenjeg jutra. Imala je 71 godinu. Sahranjena je pored svog dragog.

Kad su se Ivan i ostali vratili sa sahrane, Vasilisa je našla majčino pismo posvećeno njihovom ocu.

Damjan.

Moj krotitelj.

Ispade da mi je neko takav i trebao u životu.

Nikad nisam mogla da znam da li si me uopšte voleo, nisi to umeo da mi pokažeš. Razumem sada, muškarci ne umeju da pokažu emocije.

Iskreno, mislila sam da će te do kraja voditi strast kao na početku, ali prevarila sam se.

Iz pisma, ali i brojnih postupaka, vidim da j to bila ljubav, čak i za posesivnost, strah da te ne ostavim.

Oprosti agapi mou što nisam shvatila ranije.

Na kraju mi ostaje samo da te se sećam i plačem. Ovo drugo te verovatno sad ljuti. Ali ne krivi me, ja sam na gubitku i ne vidim kako da nastavim dalje.

Sećam se kad si mi jednog dana poljubio ožiljke na rukama i rekao: Da ti nije palo na pamet da to ponoviš.

I nisam. A znaš li kakav poriv za tim imam sada? Posle toliko godina?

Volim te i voleću te zauvek.

Dok dišem, dok god se rađa novi dan.

Gia panta, agapi mou.

Zauvek ljubavi moja.

Aurora.