Poglavlje V: Tajni sastanak
10. mart 2000.
Ana Jovanova bila je uzbuđena, ali i pomalo prazna. Jedino što ju je trenutno pokretalo bila je njena surova, nezasita želja. Nakon razgovora s Romanom, shvatila je da su neke stvari koje je rekao istina, a neke daleko od toga. U tih nekoliko minuta budio se onaj deo nje koji se osećao kao polomljena porcelanska vaza. Ona nije bila, niti je želela biti prosečna. Bes koji je bujao u njoj pokušavala je da suzbije činjenicom da je ovo samo posao.
Parkirala je svoj auto preko puta malog salona lepote, duboko dišući. Kroz jedva spušten prozor ulazio je hladan vazduh, podsećajući je da treba da dođe sebi kako bi obavila ono zbog čega se vozila 29 kilometara kroz zavejane ulice.
Milena Kren. Pogledala je poluzgužvani papir na svojim kolenima. Ta žena bila je prijateljica Nataše Jakovljeve i poslednja osoba koja joj je radila manikir. Milena je bila prosečna žena u kasnim tridesetim, posedovala je manju garsonjeru na periferiji grada. Živela je sa psom po imenu Bob i volela da jede makarone sa sirom i kiselim krastavčićima rano ujutru. Sve to Ana je saznala nakon što je petnaest minuta prisluškivala Sergeja Petroviča dok je telefonirao. Ubrzo je pronašla adresu i uputila se ka njoj. Sada, 45 minuta kasnije, bila je tu – na adresi na kojoj ne bi smela da bude. Naravno, to je nije sprečilo da izađe iz auta i uputi se ka Mileni, rešena da sazna više.
Ana je želela da to obavi što pre. Znala je da čak i ova situacija može da je dovede u problem. Mogli bi da je prebace na drugi slučaj ili, još gore, da je suspenduju. Nakon što je čula razgovor, pomislila je da pozove salon kako bi zakazala termin, ali je znala da se svi pozivi automatski preusmeravaju na kancelariju gospodina Petroviča, tako da je ta opcija odmah otpala.
Premišljajući se da li da sedne i odveze se pravo u problem, zalutala je do arhive instituta. Ušla je unutra i potražila police obeležene slovom M. Preslušavala je sve intervjue sa Romanom od dana kada je kročio u ustanovu. Kada se smena završila i za poslednju sekretaricu instituta, shvatila je da će ostati celu noć. Prelistavala je stare kazne za nepropisno parkiranje, kao i nekoliko tužbi za nasilje. Navodno je početkom jula prošle godine pretukao radnika obližnjeg supermarketa zbog pakovanja votke koje je želeo da vrati jer je ambalaža bila oštećena, s čim se nesrećni čovek očigledno nije složio. Bilo je tu i nekoliko sitnih prekršaja, poput neposedovanja lične karte ili prisustva alkohola u krvi u trenutku zaustavljanja vozila.
Stari projektor sijao je poput prvih zraka sunca u zoru, dok su zvuci i blede slike lebdeli zidom ispred nje. Gluposti, rekla je Jovanova listajući dalje.
Između svih tih izveštaja, Jovanovoj je pažnju privukla velika smeđa koverta. U njoj se nalazila tužba jedne poznate mesare. Navodilo se kako je tokom smena koje je obavljao Roman Molatov nestajala ogromna količina mesa. Po svim opisima, govorilo se o pilećem srcu – i to u velikim količinama. Mesara je mesec dana nakon tužbe dobila pravo na pretres stana u kojem je Roman boravio. Nekoliko fotografija iz različitih uglova prikazivalo je frižider prepun mesa – već ustajalog i pokvarenog. Što je duže gledala te fotografije, u stomaku joj se sve više širila ona čudna nelagoda. Pileća srca. Ogromne količine. Šta će mu, do đavola, toliko mesa? Shvatala je da bunt ovog čoveka ne leži samo u ubistvu.
Svesna da je osvanulo, odlučila je da pozove Milenu sa ličnog broja. Nekoliko trenutaka glasnog pozivanja prekinuo je mekan, baršunast glas:
-Ovde Milena, kako vam mogu pomoći?-
-Ja sam Ana Jovanova, želela bih da zakažem termin za nekoliko sati, ako je to moguće.-
-Za nekoliko sati kažete… čekajte da pogledam raspored… Znate, termini do podneva su pretrpani, jedino oko 16.00.-
-Jako bi mi značilo ako biste mogli da mi izađete u susret. Moj termin je otkazan, tako da sam sada prinuđena da vas zamolim…-
-Tako kažete, jel… Dobro, pokušaću da vas ubacim oko 10.00. Ma znate šta, budite ovde u 10.00. Bićemo super brze pre sledećeg termina.-
-Zaista vam hvala. Biću tačno na vreme kod vas.-
Zvuk prekinute veze postao je prigušen. Spakovavši stvari u torbu, odjurila je do svog stana kako bi se presvukla i skinula ustajali miris prašine iz arhive sa svoje kože. Posle brzinskog tuša, navukla je odeću što tiše, zatim je na prstima izašla iz stana, pokušavajući da zaobiđe svoju majku.
Mogla je da traži pomoć od inspektora iz odeljenja za krvne zločine, koji su radili na slučaju, ali znala je da bi oni pokupili sve zasluge. Bila je na samom početku i želela je da taj početak bude čvrst, a Roman Molatov bio je savršena prilika za to. Zbog toga je odlučila da ovo uradi sama. Znala je koje su posledice ovog čina, ali je znala i njegove benefite.
Vozeći se ka Mileni Kren, saznala je još ponešto o njoj. Svirala je gitaru u grupi svog bliskog prijatelja, sve dok jednog leta nije slomila ruku u saobraćajnoj nesreći. Nekoliko meseci nakon toga počela je da se bavi manikirom, i zaista joj je dobro išlo. Nije bila udata. Poslednjih šest godina povremeno bi se viđala sa Viktorom Aleksejevičem, svojim prvim komšijom. Najbitnija informacija za Jovanovu bila je – poznanstvo sa Natašom Jakovljevom.
Jovanova je znala da bi Milena mogla da sakrije to poznanstvo, u nameri da sačuva uspomenu na nju. Mogla bi da se pravi kako je ne poznaje ili da je se jednostavno ne seća, ali gospodin Petrovič, zajedno sa Mihailom Sokolovim, kad-tad će pokucati na njena vrata.
Odlučila je da ode tamo s namerom da ispita područje. Bio je to salon lepote, a ubistvo Nataše Jakovljeve još uvek je bila sveža vest. Te dve stvari zajedno činile su jedno – trač. Znala je da to nije čvrsta činjenica ni dokaz, ali to nije ni tražila. Želela je da čuje nešto o Romanu Molatovu. Nešto sočno, nešto s čim bi ga pecnula da progovori. Tražila je nešto, bilo šta, i nadala se da će to naći upravo tamo.
Uopšte nije čula kada je telefon zazvonio, ali videvši plavo svetlo ekrana, začas se autom proširio njen tih i jednoličan glas.
-Ana Jovanova.-
-Ovde Sergej Petrovič. Nadam se da vas nisam probudio.- Nakon što je čuo tišinu s druge strane, nastavio je. -Juče ste posetili Romana, koliko se sećam?-
-Jesam, ujutru. Nakon toga sam ceo dan bila u institutu.-
-Odgovarajte samo na ono što vas pitam, Jovanova. Znači, posetili ste Romana?-
-Da, gospodine.- Njen glas bio je ujednačen, bez oscilacija. Ponovo joj se nije svideo zvaničan, čak pomalo prkosan ton kojim je vodio razgovor.
-Da li ste poslali izveštaj?-upitao je.
-Još uvek ne.-
-Šta čekate, Jovanova?-
-Odmah ću vam ga poslati, gospodine.-
-Do 18:00 časova želim taj izveštaj na svom stolu.-
-Razumem.-
Autom se ponovo proširio zvuk prekinute veze. Jovanova je bila preplavljena osećajem da je sve što radi površno. Ali shvatala je da trenutno stvari gleda tuđim očima – očima onih koji nisu verovali u nju.
Pogledala je svoj odraz u retrovizoru, zategla kragnu kaputa osećajući se previše zgužvano u tom trenutku. Lice joj je bilo hladno i ozbiljno – kao da gleda stranca na ulici. Istog trenutka skinula je svoj crni kaput i uzela bež pernatu jaknu sa zadnjeg sedišta auta. Svoju razbarušenu kosu lagano je očešljala prstima, usput je vezujući u francusku punđu. Sada je izgledala bolje, a tako se i osećala.
Izašavši iz auta, jače je privukla jaknu uz telo. Napolju je bilo jezivo hladno tih dana. Vetar zatrpan pahuljama šibao je sve redom. Bilo je pusto, i to je Jovanovu načas podsetilo na ćeliju Romana Molatova. Pitala se zašto odbija da je napusti. Da li se plašio za svoju sigurnost? Mada, zašto bi? To mesto bilo je dobro obezbeđeno, toliko da se čak i među svim tim ljudima osećala sigurno.
Znala je da on krije nešto veliko i nije mogla dočekati da sazna šta tačno. Od velike količine uzbuđenja, odlučnim korakom krenula je ka studiju Milene Kren. Šta god ta žena znala Jovanova je bila spremna da to čuje, širom načuljenih ušiju.
