Poglavlje III: Dr Niklov
8. mart 2000.
Petar Niklov, trideset uspešnih godina upravnik je državnog instituta za socijalnu i forenzičku psihijatriju. Njegova kancelarija bila je prepuna raznoraznih polica i komoda, ispunjenih kartonima i izveštajima godinama unazad. Njegov nadimak, Lajko, bio je poznat širom instituta, mada je bilo i onih koji nisu znali njegovo značenje. Nakon što se silueta Ane Jovanove pojavila na vratima i tiho ih zatvorila, dr. Niklov je ostao nepomičan, zavaljen u svojoj fotelji.
– Vi morate da ste ona mlada devojka koju je Sergej poslao ovamo – progovori on.
– Ana Jovanova, gospodine. Drago mi je.-
-Moram reći da je obostrano. Sedite.- Ustao je, prišao joj i seo preko puta.
U vazduhu je lebdeo lagani, citrusni miris iz aparata za osveženje. Umor od neprospavane noći na trenutak je napustio telo Jovanove. Pogled joj je klizio kancelarijom dok nije zastao na dr. Niklovu. Sedeo je zavaljen, lagano lupkajući penkalom o ivicu stočića, pogledom prikovanim za njena kolena, koja su se nehotice prekrstila.
– Znate, u poslednje vreme sam u žurbi, pa vam danas neću posvetiti puno vremena. – Polako je naboranim prstima otvarao flašu viskija. Sipao je piće u čašu, taman toliko da prekrije dno, pa je prineo nosu i duboko udahnuo.
– Šteta, rekli su mi da ste zanimljiva osoba, Jovanova. Mislio sam da ćemo imati više vremena za razgovor. – Sedela je nepomično, posmatrajući njegovo ponašanje.
– Hvala vam što ste me primili. Neću vam oduzeti mnogo vremena. Verujem da vas je gospodin Petrovič pripremio za moju posetu. Ovde je jedan čovek, nedavno je doveden, njegovo ime je Roman Molatov. – Niklov klimnu glavom, ispijajući piće.
– Tako je. Koliko znam, vi ste pridošlica. Zašto nije poslao nekog drugog? – upitao je.
– Moja postignuća na fakultetu, kao i kasnije edukacije su, ako smem reći, impresivna po mišljenju gospodina Petroviča. Zato je pomislio da bih bila od pomoći. – obrazložila je dok se meškoljila u fotelji.
– Neću sumnjati u njegove procene, gospođice…
– Jovanova, gospodine.-
– Tačno, Jovanova. Pa kako vam ja mogu pomoći? – upitao je, dobacivši joj upitan pogled.
– U dokumentima koje sam dobila piše da za tačno… – Pogledavši na sat, nastavila je. – Jedan sat trebam posetiti Romana Molatova.
– Da, imam tu informaciju. – Ustajuci, prišao je prozoru. – Znate, Petrovič obično igra na sigurno, zato ne razumem zašto je vas poslao. Šta vas konkretno zanima? Njegova dijagnoza? Buduće prognoze? Ili… kako je postao ono što je danas?-
Ruke su mu bile opuštene u džepovima. Jovanova je primetila kako se tkanina njegovih pantalona pomerala – činilo se da je nervozno grčio prste. Zašto?
Blago je spustila olovku na sto, oslonivši se laktovima o kolena. – Recite mi sve što možete. Što više znam, biće mi lakše da procenim s kim razgovaram.-
– Nećete s njim razgovarati, Jovanova. – Niklov se nagnuo napred, pogleda iznenada ozbiljnog. – On ne govori puno. Čak i da progovori, ne verujem da će to biti u vašem prisustvu.-
Jovanova nije odmah odgovorila. Samo je trepnula i stisla usne.
– Bio je pod vašom nadležnošću, zar ne? – upitala je tiho. -Kako se ponašao?-
Niklov podiže prst, kao da želi da doda nešto. -Dobar pacijent, na papiru. Nema ispada, nema agresije. Učestvuje u terapiji kada to poželi. Odgovara na pitanja, obično nezainteresovano. Njegova pažnja je kratkog veka, zbog toga su razgovori sažeti.-
Pogledala je direktno u dr. Nikolova. – Opisujete ga kao manipulativnog.
– Opisujem ga kao čoveka koji vas nauči da sumnjate u sopstvene misli, Jovanova. – Niklov priđe stolu i posegnu za flašom. – Imao sam pacijente koji su silovali sopstvene žene, i znao sam kako s njima. S Molatovim… nisam siguran ni da li ga razumem, a kamoli da li mogu da ga kontrolišem.-
Ana je zapisivala. Osećala je težinu njegovih reči. Niklov se plašio. – Da li verujete da će razgovarati sa mnom?
Niklov je slegnuo ramenima. – Ako poželi. A ako poželi, to nije nužno dobra vest.
– Zašto? – upitala je.
– Kako vam se čini Moskva? – Jovanova je zbunjeno zastala sa zapisivanjem.
– Lepa je. – odgovorila je, prateći pogledom njegovo lice. Nešto je na njegovom licu bledelo.
– Slažem se s vama. Koliko planirate ostati ovde, gospođice?-
– Još uvek ne znam. –
Njegova pitanja bila su rasejana i van teme razgovora, što je polako zbunjivalo Jovanovu. I ranije je vodila ovakve razgovore, pune nepoštovanja, ali ovaj čovek radio je to drugačije.
– Kako ste se do sada uklapali, gospođice? – upita, prebacivši pogled nazad ka njoj.
– Dobro, nadam se – reče.
– Dajte mi svoje isprave. – Prišao je iznenada. Pogledavši njene isprave, sa stola je uzeo telefon na kojem je narednih nekoliko trenutaka kucao broj.
– Moram obaviti jedan poziv, pa ćemo nastaviti – reče, podižući telefon ka uhu.
– Naravno, ostaviću svoje stvari ispred.-
– U redu. Sedite ispred ako želite, recite Aleni da ih odloži u plakar. – Klimnuvši glavom, Jovanova je napustila kancelariju.
Alena je uredno uzela kaput i šal, koje je polako smestila u plakar. Bila je niska i zdepasta žena srednjih godina. Ogrnuta belim mantilom, podsećala je na medicinsku sestru ili babicu.
– Hvala vam – zahvali se Jovanova.
– U redu je – odvrati Alena. Čak i nekoliko metara udaljena, Jovanova nije mogla prestati da zuri u veliki madež koji se nalazio u uglu desnog oka gospođe Alene. Bio je veliki i pomalo dlakav, podsećao ju je na male hobite. Osetivši kako joj misli ponovo odlaze u pogrešnom pravcu, pokušala je da se pribere. Nadala se da je sve to zbog malopređašnjeg razgovora sa Niklovim.
– Gospođice Jovanova, niste pobegli?-
– I dalje sam tu, gospodine – konačno je pomerila pogled sa Alene, koja je u tom trenutku s jednom podignutom nogom na stolici posmatrala partiju šaha koja se emitovala na televiziji.
– Odlično. Imate li neko oružje kod sebe?-
– Ne, nemam.-
– Mogu li da pogledam vašu torbu? – upita Niklov.
– Naravno, ako je to potrebno – reče uzrujano Jovanova.
Nekoliko metara ispred nje, Niklov je išao brzim korakom. Dugim hodnikom, obloženim kraljevsko plavim pločicama i natopljenim mirisom sredstva za čišćenje, odzvanjali su njihovi koraci. Uznemirenost se još uvek širila telom Jovanove. Osećaj nepoštovanja, u trenutku kada su ispred nje preturali po njenim ličnim stvarima, i dalje je nije puštao. Pokušala je sve to pripisati profesionalnosti, kako bi je ta nervoza što pre napustila.
– Imate li još pitanja? – upita Niklov, blago bacajući pogled unazad ka Jovanovoj.
– Dajte mi neki savet.-
– Ne pokazujte mu slabost. I nemojte pokušavati da budete ljubazni. – Zaustavio se, pa je pogledao preko ramena. – Nećete se dopasti Molatovu ako budete ljubazni.-
– Ja nisam tu kako bih mu se svidela. – Srce joj je tuklo sve brže.
– Uglavnom, kao što rekoh, nije pričljiv, tako da zapisujte sve što kaže… ako progovori, naravno.-
– Pročitala sam izveštaj sa njegovog prvog ispitivanja. Ne čini mi se kao ćutljiv čovek. –
– Mislim da je pametno što vas je Petrović poslao ovamo. Ipak ste vi lepa i mlada žena. Možda mu razgovor sa vama bude više prijao nego sa matorcem kao što sam ja – reče, prilazeći vratima ispred sebe.
– Kako, molim?-
– Oh, ma dajte! Zar to nije jasno svima? Poslao vas je ovamo, doteranu i namirisanu… zapitajte se zašto.-
Nosite se čoveče, pomisli Jovanova. -Slušajte, nisam ovde da bih ikoga zavodila, ne brinite. Ovde sam da radim svoj posao, a volela bih da i vi radite svoj. Koliko se sećam, vi biste trebalo da mi kažete pravila, je l’ tako?-
– Pravila nalažu sledeće – kroz uzdah započe – nema prilaska rešetkama, nema ubacivanja ruku unutar rešetki. Ne smete mu davati oštre predmete poput olovki, hemijskih, penkala i slično. Nikakve njegove zahteve ne ispunjavajte, osim ako nije nužno. Jasno?-
– Jasno.-
– I nemojte se ljutiti na mene, Ana. Vaše frustracije treba da uputite starom Petroviću.-
– Ja nemam nikakve frustracije, gospodine.-
Dr. Niklov, po pričama prošlih pridošlica koje se, po svemu sudeći, nisu dugo zadržale, nije bio loš čovek. Možda zaista i nije, ali Jovanova je primetila sve: odmeravanje, lupkanje penkale o sto – što je očigledno predstavljalo trenutke proučavanja, njegov sarkastičan ton i način na koji pokušava da sniži njena postignuća. Bio je očigledan, iako se trudio da sve sakrije ispod maske profesionalca. Znala je da će rad sa njim biti izazovan, ali zar to nije ono za šta se na samom početku izabrala?
Hodajući nekoliko metara dalje, ušli su u hodnik na čijim vratima je pisalo: Oprez. Ovaj prostor bio je izolovan i posve sterilan. Nije bilo prozora, kao ni nepotrebnih prostorija za zaposlene, jer je ovde pristup bio strogo ograničen.
Unutrašnjost hodnika bila je prazna. Sivi pod prostirao se celom dužinom. Na svaka tri metra nalazila se nova ćelija. Skoro prazna, sa po jednim krevetom u ćošku, umivaonikom i WC šoljom. I tako u svakoj, bez izuzetka.
– Molatov još nijednom nije izašao iz ćelije. Nemojte biti začuđeni ako bude malo napet.-
– Koliko sam upućena, imaju pravo na dva izlaska iz ćelije mesečno.-
– Tako je, ali on to odbija. – reče ironično.
– Zanimljivo.-
– Nije li? – upita ponovo ironično.
– On zna da dolazite – reče Niklov tiho. – Bio je… zainteresovan.-
Jovanova zastade. – Zainteresovan? Rekli ste da ćuti većinu vremena.-
– Ćuti i čeka – zastao je. – Kao gladan pas koji zna da ćete mu dati ostatke sa stola.-
– Samo vi otvorite vrata.-
Ćelija koja se nalazila na sredini hodnika, noseći broj 22, bila je duplo zaključana. Nakon što se čuo klik u znak otključavanja vrata, Jovanova je zaustavila dr. Niklova.
– Možda je bolje da uđem sama. Videćemo se za sat vremena. U redu? – Niklov nevoljno klimnu glavom.
– Kako želite.-
U redu je, Ana, pomisli ona. Nakon što je duboko uzdahnula i jače stisla notes u svojim rukama, otvorila je vrata ćelije i našla se pravo ispred Romana Molatova, koji je ispružen ležao na krevetu. Sada, jedina stvar koja ih je delila bio je zid sa usko poređanim vertikalnim šipkama.
Vreme je da vidimo šta krijete, gospodine Molatov.
