Poglavlje IV: Početak igre
Ana Jovanova, 10. mart 2000.
Ćelija Romana Molatova bila je ogoljena, gotovo prazna. Siva posteljina prekrivala je uzak krevet pričvršćen za zid. Zidovi su bili beživotno beli, bez ijednog znaka prisustva ili ličnosti. Crne rešetke na prozoru delovale su kao grubi rezovi preko neba. U uglu, jedva odvojenom od ostatka prostora, nalazili su se metalni umivaonik i WC šolja — toliko mali da je bilo ponižavajuće jasno da nisu tu zbog komfora. Jedini znak da iza ovih zidova živi duša, a ne samo telo, bila je polica pričvršćena za zid. Nekoliko knjiga, pažljivo poređanih, stajalo je na njoj kao tihi prkos uniformnosti ćelije. Sve u toj ćeliji bilo je jednostavno, beživotno — osim njega. On je bio nešto drugo.
On zna da dolazite…
-Gospodine Molatov- pozdravila sam ga tiho, zadržavajući kratak kontakt očima.
– Ja sam Ana Jovanova, sudski psiholog. Razgovaraćemo danas. –
Njegov pogled se ovoga puta zadržao na meni malo duže. Proučavao me je, baš kao i ja njega. Njegove guste obrve zaigrale su samo na sekundu, zatim je suzio pogled, vraćajući ga nazad na knjigu. Nekoliko trenutaka kasnije, u tišini je zatvorio knjigu, a zatim, ustajući, prišao zidu kako bi je odložio na policu. Radio je to šarmantno i polako.
Primetila sam da je bio visok čovek, krupnih ramena. Njegova kosa, baš kao i obrve, bila je gusta i crna poput uglja. Došetao je nazad do kreveta, seo polako, zatim me ponovo pogledao. Njegov pogled bio je pun dosade. Želeo je da odem odavde.
-Dobro jutro.-
Glas mu je bio potpuno suprotan od izgleda. Očima je poručivao da mi mesto nije ovde, ali rečima me je pozivao unutra. Kao da mi želi neku vrstu dobrodošlice.
Oči čoveka ispred mene bile su tamnozelene, gledale su prodorno i bez pardona. Kapci su mu bili blago spušteni, verovatno od umora ili od neprestanog čitanja. Primetila sam kako mu se zenice polako šire. Bio je uzbuđen, možda zabavljen.
Stolicu koja se nalazila na sredini moje strane ćelije privukla sam malo bliže rešetkama. Dok sam prilazila, osetila sam kako mi se dlake na rukama, kao i na nogama ispod suknje, podižu od neočekivane jeze.
-Ovde sam kako bih vam pomogla. Potrebno je da razgovarate sa mnom. –
-Izgledate poprilično mlado. Kako to da ste ovde? –
-Možda izgledam tako, ali imam znanje i iskustvo koje mi daje pravo da sedim ovde.-
-Ne verujem vam.-
-Trebalo bi.-
-Ali ne verujem. Možda ste neka luda novinarka koja je opsednuta mnome.-
-Nemate li previsoko mišljenje o sebi? Znate li koliko bih ljudi morala da potplatim da bih bila ovde?-
-Hoću da vidim vaše isprave.-
– To je nepotrebno.-
-Dajem vam reč da neću progovoriti dok ih ne vidim.-
Duboko sam uzdahnula, podigavši torbu sa poda. -U redu. Pokazaću vam ih.- Iz torbe sam izvadila isprave, zatim ih okrenula ka njemu kako bi ih video.
-Jeste li se uverili?-
Nastavio je da sedi na krevetu. -Ništa ne vidim odavde.-
-Zašto ne priđete i ne pogledate?-
-Ne želim da vam priđem, Jovanova. Dobacite mi ih.-
-Ne mogu vam ih dobaciti.-
-Zašto? Nije da ću iseći vene vašom iskaznicom.-
-U redu, ali morate mi je vratiti čim to zatražim. Inače ću biti prinuđena da pozovem obezbeđenje.-
-Kako vi kažete.-
Laganim pokretom ruke dobacila sam mu svoju iskaznicu. Nakon što ju je uzeo, pažljivo ju je osmotrio, zatim je prineo svom nosu i onjušio. To je bilo nepotrebno.
-Koristite kremu za ruke sa mirisom kokosa, gospođice Jovanova.- pogledao me je. -Volim kokos.-
-Ako ste se uverili, sada mi vratite iskaznicu.- Pružila sam ruku.
Klimnuo je glavom. Nakon što sam je uhvatila, vratila sam je u svoju torbu, uzimajući notes. Pogledala sam na sat i shvatila da sam izgubila petnaest minuta na gluposti.
-Možemo li sada razgovarati?- Gubila sam vreme koje nisam imala i znala sam da moram promeniti tok ovog razgovora. Pri prvoj proceni rekla bih da je narcis, želeo je kontrolu i bila sam mu je spremna dati, makar ista bila lažna.
-Volim to kako samouvereno sedite na stolici. Ljudi se ovde obično nisu dugo zadržavali.-
Njegov pogled skliznuo je blago preko mene. -Volim i to koliko lepo mirišete. Vi ste prva žena koja je posetila moju ćeliju. Mislim da ću vas osećati ovde i nakon odlaska.-
-Ne trebate li mi zahvaliti zbog toga?- pitala sam, zapisujući njegove reči.
-Znate li koliko je to uznemirujuće?- upitao je tiho, spuštajući pogled na svoje ruke.
-Zašto?-
-Dovoljno je da udahnem vaš miris i znaću tačno šta da radim kad ostanem sam. Znate li da tri meseca nijedna žena nije prošla ovuda? Plaši li vas pomisao na to šta mi sve može pasti na pamet?-
-Ne.- rekoh, ne dižući pogled dok sam zapisivala.
-Zašto ne? Zato što sam s druge strane ćelije?- Glas mu je na trenutak izgubio onaj vedar ton, koji je obasipao ćeliju do sada.
-Da.-
-To je tako osuđujuće. Nije li?-
– Ne mislim tako, gospodine Molatov.-
Tišina koja se širila ćelijom postala je pomalo neprijatna, pa sam odlučila da pređem na stvar.
-Počeću da vam postavljam pitanja. Ako vam bude neprijatno, možete ih preskočiti – rekla sam, okrećući novu stranicu. Nisam znala hoću li imati išta da napišem na njoj, ali pripremila sam ruku kao da moram napisati školski esej. – Ovde sam da razgovaramo, ne da vas testiram.-
– Ipak ste vi psiholog- rekao je tiho. -Testiranje ide uz vašu profesiju.-
-Ne ako osoba nije spremna. Ovo nije ispit. Više je kao orijentacija, da se upoznamo.-
Sedeo je uspravno, s rukama sklopljenim ispred sebe. U njegovim pokretima nije bilo nervoze. Nije pokazivao ni radoznalost ni otpor – bio je tačno na sredini. Dovoljno otvoren da deluje interaktivno, ali ništa više od toga.
-Možeš da me zoveš Roman.- rekao je, posmatrajući me. -Sada se upoznajemo, zar ne?-
-Onda sam od sada samo Ana.- Klimnuo je, skoro nezapaženo.
Njegov predlog za razgovor bez pritiska me je iznenadio. Po rečima dr Niklova, trebalo je da bude ćutljiv, oprezan i nepoverljiv. Ali Roman je bio prisutan i spreman za razgovor. Njegov govor tela ukazivao je na smirenost. Nije bio nervozan, niti je pokušavao da izbegne razgovor. Pogled mu je bio stabilan, držanje uspravno, a izraz lica ostavljao je suptilan trag neizvesnosti. Bio je spreman i kao da je jedva čekao da postavim prvo pitanje.
Doktore Niklov, izgleda da ste pogrešili.
-Počećemo polako, sa nekoliko pitanja. Krenimo od jednostavnijih.- Zastala sam na sekund, dajući mu prostora da se pripremi. – Jesi li ikada namerno povredio nekoga?-
-Jesam.-
-Iz navike ili je to bilo neophodno?-
-Ni jedno ni drugo.-
-Zašto onda?-
-Osetio sam da treba da to uradim. Nemam poseban razlog.-
-Na kom nivou se to dešavalo – emotivnom, verbalnom ili fizičkom?-
-Dalje.-
-U redu. Jesi li ikada povredio nekoga koga si voleo?-
-Povređivao sam ljude, ali ne one koje volim.-
-Zašto?-
-Takvi ljudi ne postoje u mom životu.-
-Ne postoji niko koga voliš?-
-Odgovorio sam na tvoje pitanje, Ana.-
– Da li ti je stalo do toga kako te ljudi vide? Kako te doživljava okolina?-
-Ne.-
-Zašto ne? Mi smo društvena bića. Čak i kada se pravimo da nas ne zanima tuđe mišljenje, ne znači da ga ne doživljavamo.-
-Ne slažem se, Ana. Mišljenje drugih ne menja moju suštinu. Njihova percepcija ne nosi težinu u mom svetu. Ako neko misli da zna ko sam – to je njegova iluzija, ne moja stvarnost.-
-Zaista to misliš, ili pokušavaš da me impresioniraš?-
-Zašto bih pokušao da te impresioniram, Ana?-
-Ne odgovaraš mehanički?-
-Ti si rekla da ovo nije test.-
-Tako je. Reci mi… da li postoje trenuci u kojima se osećaš sigurno? Ako da – koji su to trenuci?-
-Ne sećam se da sam ikada bio siguran.-
-Nikada?-
-To je subjektivan osećaj, Ana. Ti sigurnost doživljavaš drugačije od mene. -Zastao je na sekund. -Možda… možda sam je jednom osetio. Ali kratko. Čak ne mogu garantovati da je to bila stvarnost.-
-Možeš li mi reći kada si se osetio sigurnim?-
-Ne danas.-
U vazduhu se raširila tišina. Bila sam svesna da ulazim dublje nego što je iko pre mene možda uspeo – ali ne zato što sam ga nadmudrila. Već zato što je odlučio da me pusti unutra. Dozirao je informacije koje mi o sebi daje. Pružao ih je malo po malo – vrlo pažljivo i proračunato.
-U redu.- Nije pokazivao uznemirenost, samo koncentraciju. Nije tražio da nešto ponovim, nije gledao u pod, nije se pomerao. Sve vreme je gledao direktno u mene. Njegov opseg koncentracije bio je stabilan.
-Zamisli da si u prostoriji bez vrata i prozora- započela sam. -Na zidovima nema ničega osim ogledala. Kada se pogledaš, šta vidiš?-
Nagnuo se blago unazad. Razmišljao je. Ovoga puta nije samo izbacio odgovor napolje. Pokušao je da ga opravda u svojoj glavi pre nego što mi ga preda.
-Sebe, pretpostavljam.-
-Kakvog sebe?-
-Umornog.-
-Šta znači umornog?-
-Takvi obično postanemo s brojem ljudi koji prođu kroz nas, Ana.-
Pustila sam tišinu između nas da traje, čekajući da je on prekine. Nisam pokušavala da probušim tu umnu opnu koja se prostirala oko njega.
-Mogu li da pitam nešto?-
-Naravno.-
-Zašto baš ti? Zašto ne neki stariji psiholog?-
-Nisam očekivala da imaš predrasude, Romane.- Slegnuo je ramenima, kao da to nije bila poenta, iako jeste.
-Mlada si. Nemaš iskustva. Nemaš uniformu. Ne ulivaš mi nikakav strah.-
-Možda ne želim da me se plašiš. Možda samo želim da razgovaramo.-
-Ili možda samo želiš da deluje tako.- Prvi put je pogledao sa strane. Nakratko, ali dovoljno da primetim. Ili mu je ovaj razgovor dosadio, ili u nešto sumnja.
-Sledeće pitanje je lično i ne moraš da odgovoriš. Vraćamo se u detinjstvo. Ne tražim detalje, samo neku asocijaciju. Reci mi šta ti prvo padne na pamet kad pomisliš na reč dom?-
-Zavisi.-
-Od čega?-
-Od toga da li misliš na ono što bi dom trebalo da bude, ili na ono što on u suštini jeste.-
-Zanima me šta je za tebe bio dom.-
-Prolazna stanica.- Zapisivala sam usput, na brzinu, ne vodeći računa o rukopisu. Želela sam da pročitam svaku reč koja je bila zapisana na njegovom licu, a bilo ih je tako mnogo.
-Kako bi opisao detinjstvo?-
-Ljudi kažu da je to najlepši deo života. Ja ga pamtim samo kao nešto što je trebalo da preživim.-
Rekao je to kao da priča o vremenskoj prognozi. Ton mu je bio ravnomeran, skoro nehajan, i ovog puta njegov pogled mi je bežao. Nije pokušavao da izazove sažaljenje. Samo je stavio to na sto, tiho i iskreno. Nisam se čudila brzini i jasnoći kojom je ta rečenica našla put napolje. Bilo je to sve što je ostalo od njegovog detinjstva. Taj gorak ukus u ustima od kog skreće pogled. Nisam ništa odgovorila, samo sam blago klimnula glavom. Moj posao je bio da ga čujem, ne da budem strašni sud gladan detalja. Upravo zato sam ćutke posmatrala njegovu figuru koja se lagano klatila na krevetu ispred mene. Usput sam zapisala tu rečenicu. Ne zato što se to od mene očekuje, već zato što ona nosi pukotinu. A u pukotinama uvek procuri bar kap istine.
-Ne moraš da govoriš o tome ako ne želiš. Možemo da pričamo o bilo čemu drugom. Ili da ćutimo. To je sasvim u redu.-
-Zar nisi ovde da iskopaš odgovore koje ostali pre tebe nisu uspeli?-
-Trenutno mi treba tvoje poverenje. Doći ćemo do odgovora kasnije. Za sada se samo upoznajemo, zar ne?-
-Je l’ to bilo sve?- upitao je ravnim tonom.
-Za danas… da. Možemo stati ovde.- Klimnuo je glavom, zahvalan što ne insistiram. Dok je ustajao, okrenuo se još jednom.
-Nisi tako loša, Ana.-
Na trenutak, u njegovom glasu osetila sam težinu. Nije to bila pohvala, daleko od toga. Bilo je nešto podmuklo u toj rečenici, kao da je pažljivo pripremio teren za moj sledeći dolazak. Kao da mi je, bez reči, poručio: Sve što misliš da si saznala o meni — laž je.
Nisam mogla a da ne primetim njegova ramena koja su se blago zatresla od plitkog osmeha koji se proširio ćelijom. I tada sam shvatila — Roman Molatov učinio je nešto suštinski drugačije od onoga što sam očekivala. Nije me pokušao ubediti, niti prevariti. Umesto toga, postavio je zamku reči i pogleda koji su trajali za nijansu predugo.
Jedno je bilo jasno — ne razgovaram samo s ubicom. Razgovaram s osobom koja želi biti shvaćena, ali po sopstvenim pravilima. Nevinost, krivica, kajanje, osuda — sve su to bile reči iz mog sveta, ne njegovog. U tom trenutku, kao da se prostorija smanjila. Zidovi su se približili, svetlo je postalo hladno, a njegov pogled upitao je: Hajde, doktorka, zar ne vidiš koliko dugo sam te čekao?
