Poglavlje II: Poziv
07. januar 2000.
Dve nedelje kasnije, na drugoj strani grada, teško ometena snegom, Ana Jovanova uputila se ka zgradi ispred sebe. 08:22. Sneg nastavlja surovo da veje, čineći svaki sledeći korak nemogućim. Nakon duge staze prekrivene snegom i ledom, Anin pogled pada na masivna vrata ispred nje. Serbsky Institute. Zakoračivši unutra, rumenih obraza i zavejane kose, za pultom recepcije uočila je visoku plavokosu ženu u srednjim tridesetim godinama. Nakon što je par puta nežno otresla sneg sa svog kaputa i skinula pleteni šal, prišla je i učtivo joj se osmehnula.
Kakva kosa Bože, pomislila je u sebi. Svake večeri bi, nakon dugog sušenja kose, istu umotavala na mamine papilotne, ali njene lokne nikada nisu izgledale ovako. Sigurno je zbog toga što je ona plavuša, pokušala je opravdati svoj neuspeh.
– Izvolite, kako vam mogu pomoći? – njen glas bio je smiren i krajnje profesionalan.
Nakon što je zatekla sebe kako i dalje razmišlja o kosi žene ispred sebe, žurno je spustila pogled na svoje šake, čvrsto ih stisnuvši. Da li zbog sramote njene trenutne odsutnosti ili hladnoće koja se još uvek širila njenim telom, nije znala. Pobogu. To je samo kosa. Fokusiraj se.
– Ja sam Ana Jovanova. Sergej Petrovič me je obavestio mejlom na zakazani sastanak. – Klimnuvši glavom, radnica je u sistemu potražila zakazani sastanak.
Hol zgrade bio je prazan. To je Jovanovoj dalo slobodu da pogled prebaci na veliku staklenu površinu pored sebe. Videvši svoj odraz, prebledela je. Katastrofa! Ukvašene pantalone, pažljivo ispeglane jutros, sada su joj se lepile za noge. Ni kožni kaput nije izbegao tragove snega. Odlično, pomislila je. Zagledala se u svoj džemper. Bio je od kašmira. Nije bio njen, pozajmila ga je od svoje majke. Volela je da ga nosi. Verovala je da joj on donosi sreću, a danas joj je bila potrebna.
Nekoliko pramenova kose nalazilo se van uredno vezane punđe. Bila je u stanju satima provoditi vreme ispred ogledala, dodajući slojeve laka za kosu dok svaki pramen ne bi bio na svom mestu. Vrhovima prstiju vratila je pramenove iza uha, stisnuvši šaku.
– Gospođice Jovanova, soba dvadeset dva. Srećno. – obratila se plavokosa radnica.
Klimnuvši glavom, krenula je ka stepenicama. Sanjala je o ovakvom razgovoru. O karijeri kojom je za petama. Oduvek je zamišljala da će biti ovde gde se sada nalazi, ali osećaj koji joj se širio njenim telom bio je daleko od onog koji je doživljavala u svojim snovima. Ubrzani otkucaji srca. Nekontrolisano znojenje ruku. Pritisak koji raste i divlja – sve je to ukazivalo na strah.
Strah. Na fakultetu smo naučili da je strah emocionalna reakcija na preteću situaciju ili opasnost koja može biti stvarna ili percipirana. U ovom trenutku, iako nije bilo očigledne pretnje, njen um bio je preplavljen sumnjama i nesigurnostima. Strah može biti haotičan i intenzivan. Upravo to je Jovanova osećala. Potpuni haos. Svaka stepenica ispod njenih nogu delovala je previsoko, a svaka misao o tome šta je čeka u sobi dvadeset dva činila ju je nesigurnom. Mogao bi to biti staložen razgovor, potpuno običan dogovor, nekoliko popunjenih obrazaca i njeno radno mesto bi bilo tu. Bar se tome nadala.
– Možeš ti to. – šapnula je tiho, bodreći samu sebe.
Nakon dva sprata i blagih grčeva u levom listu, proklela je sebe zbog neaktivnosti. Često bi dane provodila u krevetu gledajuci maratone omiljenih serija. Jovanova nije volela prisnost. Živela je sa majkom i bratom u manjem stanu na periferiji Moskve. Njen otac dobio je poziv kasno uveče, odmah nakon rođendana njenog mlađeg brata. Bio je to poslovni put sa kog se nije vratio. Nekoliko godina kasnije saznali su da je u Toskani, sa dvoje dece i novom ženom. Nova žena? Poslednjih dvadeset godina tako nazivaju Noru Rossi. Jovanova je godinama kasnije tajno slušala razgovore svoje majke. Uveče bi, uz po koju čašu vina pominjala njegovo ime. Govorila bi kako je to njegovo pravo. Kako ga oni nikada ne bi mogli zadržati na silu. Nekada bi spremajuci sto za večeru dodala tanjir viška, zaboravljajuci da njenog muža više nema. Znala je Jovanova da njena majka još uvek nije prebolela taj odlazak. Činilo se kao da je on jedina nit koja ih drži na okupu. Ta mržnja prema njemu bila je jača od svake nesuglasice između njih. Hranila ih je i davala im snagu. Na tu pomisao želudac joj se stegao shvativši da njena majka nije jedina koja boluje.
Njeno razmišljanje prekinula su vrata ispred nje. Nakon dubokog uzdaha, drhtavo je podigla ruku i pokucala, čekajući odobrenje. Nakon što je čula Napred, brzim je korakom zakoračila unutra. Gospodin Petrovič je užurbano završio telefonski razgovor, ostavljajući telefon na radnom stolu.
-Gospođice Jovanova, stigli ste. Sergej Petrovič, drago mi je. – pozdravi je blago se osmehnuvši.
-I meni je drago gospodine. – uzvrati ljubazno. Nervozu je pokušala oterati pucketanjem prstiju.
-Nadam se da vam moj mejl nije stigao preterano kasno. –
Odmahnuvši glavom, reče: -Ne, stigao je na vreme. Očekivala sam ga. –
-Želite li nešto da popijete? – upita podižući slušalicu telefona.
-Kafa bi bila u redu. –
-Dve kafe u kancelariju dvadeset dva, molim vas. – obratio se u slušalicu. -U redu, hvala. –
-Dobio sam vaš CV pre nekoliko nedelja, kao što znate, pozvao sam vas zbog toga. Izvinjavam se zbog tolikog čekanja, ali neke obaveze su bile neizbežne. – reče uz blagi osmeh.
– Napisao sam vam i u mejlu, jako smo zadovoljni vašim dosadašnjim uspehom. Pogledao sam CV. Zanimljiv rad sa Milerom? –
– Jako, verujem da poznajete Dzozefa, rad sa njim je jedinstven. Nažalost nisam se dugo zadržala …- Jovanova je zauzela stav. Pričala je otvoreno i jasno.
-Zašto?- upitao je povlačeći dim cigarete.
-Njegova supruga je preminula. Nakon tog događaja prestao je držati seanse kolegama.-
-Ah, da. Čuo sam za to, jako sam se potresao moram vam reći. Emili je bila divna žena.- pogled mu je lutao daleko, kao da se prisećao njenog lika.
-Sigurna sam da su svi teško podneli tu vest.- rekla je utešno.
Njihov razgovor prekinula je škripa vrata. Nekoliko trenutaka kasnije u kancelariju je ušla starija gospođa donoseći kafu. Miris kafe širio se celom kancelarijom, čineci da se Jovanova oseca kao kod kuce. Nervoza koja se do pre nekoliko minuta širila njenim telom polako je bledela.
– Izvolite, prijatno. – nakon što je keramičke šoljice spustila na sto, radnica se uz ljubazan osmeh uputila napolje. Gospodin Petrovič se uz blago klimanje glave zahvalio.
– Dozvolio sam sebi da se detaljno raspitam o vama, gospođice Jovanova.- rekao je pažljivo skidajući pepeo sa cigarete. -Ponuda koju vam ja nudim nije nešto što se odbija. Naročito u vremenima kao sto su ova.-
Ovo reakcija začudila je Jovanovu. Gospodina Petroviča upoznala je pri jednoj poseti fakultetu. Njegova predavanja iz psihologije bila su izvrsna. Nakon te posete počela je pratiti njegove radove. Iščitavala je stare slučajeve, ali isto tako pokušala je biti u toku sa onim aktuelnim. Odlazila je na konferencije za štampu, zapisivala svaki intervju i pomno pratila svaku novu vest.
Ponašanje gospodina Petroviča bilo je u najmanju ruku čudno. Bio je pomalo nonšalantan i opušten za poziciju na kojoj se nalazio, ali to nije moglo osporiti njegovo znanje i stručnost. Takođe, bio je izrazito inteligentan čovek, moglo se reći čak pomalo duhovit. Verovala je da je pomalo humora bilo potrebno za posao kojim se on bavio.
Njegov stil bio je prepoznatljiv. Bio je visok čovek, vitke građe i prosede kose. Imao je oštre crte lica, plave oči i retku bradu koja je bledela na njegovim obrazima. Ispod njegove brade nalazio se mali jedva vidljiv ožiljak. Verovatno je bio posledica brijanja ili nestašluka iz detinjstva. Nekada je umeo zaličiti na detektive koje viđamo po filmovima. Voleo je šešire i parna odela. Imao ih je puno, u mnoštvo boja i krojeva. Iako je bio u svojim pedesetim, nije bio oženjen. Naokolo je pričao kako voli samački život i kako je brak samo gubljenje vremena. Gradom se širila priča kako ga je u mladosti ostavila žena koju je jako voleo. Navodno je otputovala u London. Moglo se reći da su to sve samo puke priče. Njegov karakter bio je čvrst, pomalo nabusit. Pogledom bi vam govorio kada je slobodan, zauzet, raspoložen ili nervozan – i bez da ga pitate. Njegove kolege smatrale su ga za izvrsnog poznavaoca svog posla. Na fakultetu se za njegove konsultacije moralo zakazivati nedeljama, ako ne i mesecima unapred. Sedeti pored coveka kao sto je Sergej Petrovič, nije bila mala stvar.
– Razumem vas. – započela je. -Nažalost, situacija se za ovih nekoliko nedelja promenila.- pogled joj je lutao njegovim licem. Bio je izrazito ozbiljan. -Znate, stanje moje majke se naglo pogoršalo.-
-Shvatam.- njegov glas je to i odavao – čisto razumevanje.
-Mogla bih da dolazim vikendom. Ostajala bih preko celog dana, ako se slažete. – predložila je nesigurno.
-Ne brinite se. Možemo li da pređemo na ti? – upitao je.
-Naravno.-
-Ana, ponudiću ti svoju pomoć.- rekao je bez puno razmisljanja. -Poznajem jednu medicinsku sestru, daću ti njen broj.-
Zgrabio je parče papira i neuredno nažvrljao nekoliko cifara, kao da mu se žurilo da to skine sa dnevnog reda. -Pozovi je. Reci da sam ti broj dao ja, a ostalo je na tebi.- Papir je brzo prebacio preko stola.
Jovanova ga je uzela bez reči, zatim ga je skoro pa mehanički stavila u torbu. -Hvala.- Nije podizala pogled, u nadi da će izbeći njegov.
-Što se tice posla bićeš ovde svakog dana od deset do devetnaest casova.- Glas mu je bio zategnut bez mesta za pregovore. -Pratićemo tvoj rad narednih šest meseci. Ako budemo zadovoljni, moći ćemo da pregovaramo o tvom zaposlenju.-
-Razumem.- Jovanova je klimnula glavom, pokusavajuci da izleda smireno iako joj je u glavi bila prava zbrka.
– Prećiću odmah na stvar. – pročistio je grlo. Iz poslednje fioke izvukao je njen dosije.
– Studirala si na Lomonosovu? – upita stavljajući naočare.
– Tako je. Stažirala sam u bolnici Korsakov. – odgovori uz blago klimanje glave.
– Pohađala si i letnji kurs na sanatorijumu u Njujorku. –
– Da. Četiri meseca. –
-Dodatna specijalizacija?- listao je stranice dosijea precizno, povremeno bacajući kratak, ispitivački pogled ka njoj.
-Psihopatologija i poremećaji ličnosti. Rad sa visokorizičnim prestupnicima.-
-Da, da. Vidim.- pogled je konačno prebacio na nju.
– Pre dve sedmice dobili smo novi slučaj. – započeo je. – Mislio sam kako bi nam još jedan par očiju dobro došao, sada kada imaš licencu, bićeš uključena u rad u punoj meri, iako tvoje iskustvo u ovom specifičnom sektoru još nije dovoljno veliko. Bićeš posmatrač, ali sa svim pravima da snimaš razgovore, intervjue i ispitivanja. Takođe, moći ćeš da uđeš u bazu podataka i izučavaš dokumenta, sve pod stručnim nadzorom, naravno, iz predostrožnosti. – naglasi.
-Ukratko, bićeš prisutna u celokupnom procesu i upućena u ceo slučaj. Moći ćeš da daješ svoje mišljenje, konstatuješ ili praviš beleške, ali nećeš biti deo direktnog ispitivanja počinioca, barem u početku. –
– Slučaj koji ću ti pokazati naterao me je da ponovo iščitam stare slučajeve… jako stare. – reče, uzimajući maramicu kojom pokupi višak znoja sa čela.
– Ubistvo koje se nedavno dogodilo, za koje si verovatno čula. – započe. – Tako nešto nisam video u svom životu. Kao da su maniri nekoliko serijskih ubica koje sam upoznao kroz ovaj radni vek, zajedno na jednom mestu. – preko stola dodao je nekoliko debelih fascikli, pohabanih korica. Bile su stare koliko i slučajevi u njima.
– Unutra je sve. Izveštaji, novinski članci, DVD diskovi sa snimljenim saslušanjima, fotografije žrtava kao i izjave bližnjih. Tu su i fotografije sa lica mesta, izveštaji patologa, forenzičara, psihologa kao i psihijatara koji su radili na slučajevima. Tu je sve s čim se za kratak period moraš upoznati. – rekao je.
– Unutra se nalazi sve što je zapisano, slikano, snimljeno ili nacrtano, a da je završilo u našim rukama. To je sve što imamo u poslednjih trideset godina. – dodao je.
– Znači tu su slučajevi koji su bili aktuelni i pre vašeg zaposlenja? –
– Tako je, kao što rekoh, morao sam ponovo proći i kroz stare, odavno zatvorene slučajeve. – odgovorio je on. – Što se tiče ovog slučaja, s obzirom na njegovu kompleksnost, biće nam potrebno i dublje razumevanje psihološkog profila počinioca, To shvataš, zar ne? – nastavi Petrovič, blago se naginjući ka Jovanovoj.
– U tvom CV-u stoji da si se bavila primenom različitih psiholoških testova. Koje si testove koristila i u kojim situacijama? –
– Naravno. Tokom studija i prakse, upoznala sam se sa nekoliko standardnih testova. Najčešće sam koristila MMPI-2 za procenu ličnosti, posebno u slučajevima gde je bilo potrebno utvrditi prisustvo psihopatoloških obrazaca. Radila sam sa Roršahovim testom, mada ređe, jer zahteva specifičnu obuku, koju ja trenutno ne posedujem. Za procenu kognitivnih funkcija, koristila sam Vechslerove skale inteligencije, a za ispitivanje anksioznosti i depresije kod pacijenata, Bekove inventare. –
Petrovič klimnu glavom, zadovoljan odgovorom. – Fino. Jesi li imala priliku da primeniš neke od ovih testova u kontekstu forenzike ili kriminalistike? – upita, znatiželjno je posmatrajući.
Ana zastade na trenutak. – Pa, ne direktno u pravom forenzičkom smislu, ali sam tokom prakse u Njujorku radila sa pacijentima koji su imali istoriju agresivnog ponašanja i problema sa zakonom. U tim slučajevima, koristila sam PCL-R kako bih procenila prisustvo psihopatskih crta ličnosti. – Petrovič se blago osmehnu skidajuci naocare.
– Odlično. Upravo to me je zanimalo. Imas znanje koje mi je potrebno u ovom slučaju. Čini se da se neću pokajati što sam te pozvao. – rekao je zadovoljno.
-O kom slucaju je rec? – upitala je, smeštajući se udobnije u fotelju.
-Ah da! – poviknu. -Kao što rekoh, pre dve nedelje primili smo poziv rano ujutru. Da budem precizan, 24. decembra u 07:11. – započe, otvarajući dosije ispred sebe.
– Žrtva je mlada žena, dvadesetpetogodišnja studentkinja umetnosti, pronađena u svom stanu, na podu dnevne sobe,u neprirodnom polozaju. Ubijena je na bizaran način, sa preciznim rezovima koji su podsećali na one koje sam viđao na žrtvama ranije. Na mestu zločina nisu pronađeni očigledni tragovi borbe, što je ukazivalo na to da je žrtva poznavala svog ubicu ili da je bila iznenađena. Forenzičari su pronašli i nekoliko vlasi kose koje nisu pripadale žrtvi, ali DNK analiza još uvek nije dala konkretne rezultate. – nastavio je, nameštajući naočare.
– Osumnjičeni je, po svemu sudeći, bivši dečko žrtve, koji je imao istoriju nasilnog ponašanja i opsesivne ljubomore, što podkrepljuju i krivične prijave koje su podnete protiv njega u poslednjih nekoliko meseci.- objasnio je.
Anino razmišljanje otišlo je ka sirotoj devojci. Da se ne bavi ovim poslom i ne izučava ovu oblast kriminalistike, zapitala bi se kako neko može da uradi tako nešto osobi koju voli, ali naziralo se da ljubav ovde nije vodila glavnu reč. Bilo je jasno da je žrtva trpela psihičko i fizičko nasilje od svog partnera koji je, po načinu na koji je ubistvo izvršeno, bio psihopatološki nastrojen. Nažalost, u poslednjih nekoliko decenija nasilje nad ženama tokom romantičnih veza poraslo je za 45%. To je bila zastrašujuća, ali isto tako i neosporiva činjenica.
– To je ukratko. Ceo izveštaj sa lica mesta je u dosijeu, Ana. Možeš ga poneti kući. Iščitaj sve. Očekujem da sutra budeš ovde u deset ujutru, sa svim potrebnim informacijama.
-Naravno, biću tu ujutru. Mozeš li mi reci trebam li na nesto posebno da obratim paznju. – upitala je pomalo ometena. Ocekivala je vise informacija, ali ih nije dobila.
-Za sada ne. Ostale pojedinosti ću objasniti sutra. Ako je to sve, morao bih da krenem na sastanak. – rekao je uz blagi osmeh. Njihov razgovor bio je gotov, a sa njim i formalnost koja se podrazumevala.
Klimnuvši glavom, Ana je počela skupljati svoje stvari. Navukla je kaput, usput uzimajući svoju torbu u koju je nekoliko trenutaka ranije spakovala dosije.
-Ana, pre nego što odeš, želeo bih nešto da ti kažem, kao kolega, ali pre svega kao čovek. Ovaj slučaj je težak, veruj mi. Kad god pomislim na fotografije te devojke, osećam kako mi se stomak prevrće. I ovo ti kažem samo jednom. Ovo je tvoj posao, Ana. Nema mesta za sažaljenje, objašnjenja, bilo kakvo preispitivanje. Naš posao je da sagledamo situaciju, da nađemo uzrok. Sve ostalo je gubitak vremena. – rekao je, skinuvši naočare i stavivši palac i kažiprst na koren nosa, kao da ga boli svaka pomisao na slučaj.
-U takvim ljudima, Ana, nikada nećeš videti istinsko pokajanje. Njihov život se svodi na to da unište sebe i sve okolo. Ne tražiš pokajanje, ne tražiš razumevanje. Samo radiš svoj posao. Jednostavno.-
Protrljao je koren nosa i osmehnuo se, nekako nemocno. -Vidim to u tvojim očima, puna si nade, ali na ovom mestu to ti neće pomoći. Bio sam i ja kao ti, Ana, mislio sam da ću promeniti svet, da ću biti onaj koji će ispraviti sve. Ali prevario sam se. Ako ovde tražiš svrhu, izgubićeš se. Samo to ti mogu reći.-
Trebao je to biti savet, ali zvučalo je kao ozbiljna opomena, koju je Jovanova jasno shvatila.
