Tako bih voleo reč kao med što kotrlja niz vazduh tu prelepu tišinu dušu da reč pretvori u beskrajan let harmoniju sete u nevidljivu prazninu – Putevi mnogi vode do slatkog greha zatvore mi oči da ne verujem čudima i svaka duša kao da više nikog i ne čeka teško je biti čovek medju ljudima […]

Lopov nisam ako kradem od sebe delić onog iskonskog osećanja davnog jer zaboravih već dokle to život seže zaključane behu svetle misli sećanja ranog – Pritiska me čežnja za uspomenama divnim prohujale slike što u vremenu stoje žalim za vremenima i žal me čini kivnim za onim livadama punim vedrije boje – Sada je sve,

Učmalom danu teško sunce dolazi kroz oblake sive ponekad pusti glas da ga vidim kako samo smelo prolazi tu gde je nekada bio samo mrak – Na zelenom nebu u plavetnilo beskrajno svako sneva krišom sad već tudji san očajno za pažnjom prigrli je tajno svaki zračak sunca da sačuva dan – Značenje je reke

Uspavanoj te zori ne želim ostaviti poput rose sa kožom mi se igraš, Ali ovaj sumorni me život vuče – ja moram otići.   Ostavljam te prvom zraku sunca – da ti usne ljubi. Ostavljam te prvoj pesmi – da ti ljubav izjavi. Ako se ponovo vratim i u tvom naručju dočekam zoru – od

Umeš u mom nemiru da nadješ mir, – poput skitnice nalaziš dom u mojim rečima.   Umeš u mojoj tišini da čuješ vapaje, – poput izumitelja poznaješ ritam moga srca.   Umeš u mojoj strasti da plivaš dugo, – poput avanturiste istražuješ moje dubine.   Umeš li i da me čekaš, ti koji čekanje prezireš?

Pogledom si me dodirnuo – dahom me probudio. Pogledom ispleo si niti moje crne. Vetar nosi tvoju čežnju – meni na obraze je lepi. Tišinom te dozivam, pogledom me budiš – postajem živa. Dugo sam spavala, od samoće bez milovanja ostala.   Sve si niti moje ispleo, sa dušom mi se igraš, ako kažeš da

Poželiš li nekada da budeš more?   More je svoje, ono je hrabro, nekada surovo.   / ume da bude tiho,mirno samo pri površini dok su u dubinama neredi, nemiri, nemani. /   Poželiš li nekada da budeš more?   Da u tebi žive sve te boje, sve te lepote, sve te strahote.   /

Polako, Ne okreći se prema mraku tek tako Ispred tebe je rajski vrt Ti grešni čoveče, I ne, Nije ti zabranjen ulaz, Ali ti odbijaš svaku pomoć Da se očistiš i pokaješ svoje grehe, Pogledaj tu tvoju dušu, Tako je zaprljana i trula Ni sam u njoj ne osećaš mirise, Zar ne vidiš da svet

Ako ikada budem sreo neke druge oči, Zvaću ih tvojim imenom, Svaki deo tog oka milovaću, Kao rajsko zeleno polje mirisni povetarac Kao majka svoje prvo čedo   Ako ikada budem sreo neke druge oči, Moliću se da u njima ne vidim tebe, A sama znaš, to je nemoguće, Još u svakom treptaju čujem tvoje

Idem tamo gde sam srećan U beskrajno plavetnilo samoće I neko će me pitati, zašto si sam? Ali ja od samoće nisam usamljen   Samoća nije izbor, samoća je svest, Svest o tome da nisi sam Da ti niko ne prkosi i ne čini zlo Već si izgubljen   Prosto sam nemoćan Izgubljen i otrovan

Prizovi me u tami noći, prizovi me u svoje odaje – jer mojim telom umesto krvi teče ž u d nj a.   Prizovi me – moje telo nek oslikva platna tvojih misli, moje oči nek budu nebo koje ne možeš uhvatiti. Poput slobode ptica, moju ljubav uzmi – radosno oberučke.   // prizovi me

Umorna bih od života na tvoje grudi pala, kada bi mogao da vidiš sazvežđa u mojim očima i svojom strašću da zapališ sve moje ugašene zvezde.   Umorna bih od osećanja teških na tvoje grudi pala, kada bi mogao da osetiš miris Toskane na mojoj koži i sve stare građevine u meni da obnoviš il