Shvativši da će ga zima, Primorati da zauvek sleti, Sleteo je u žandinjeru, I legao na golu zemlju, Bez cveća i trave. Sklopio je krila, Tako da ljudi idalje mogu da se dive, Otmenom sivom i belom periju, I podigao glavu na jednu od ivica, Sklopivši oči kao da spava.   Neki pas ili mačka, […]

Otporan na metke i ujede ne tako plemenitih životinja, naučen da sam ližem ranu koja me peče, odavno zalutao, opet kažem otporan na metke. Ćutim jako hrabro, pišem još bolje, gas mi je opao, ne nadam se za bolje. Imam samo jednu manu, ovu noć kobnu i nastranu, ova noć me tako muči, kličem samom

ja sam mala manja manja od svega a avioni piče iznad grada moja haljina opet roza i plava između svega aurora i njena razbijena glava moj um, vaga elegantni egoista na vratima hotela da vidiš ti kako se veseli na balkanu dok kafena iz svemira smrtnike pozdravlja i poziva sva buduća srebrna proleća za mene

Ne voliš crveni karanfil,kažeš? Očigledno nisi voljenog sahranio. Ja sam karanfil u raku bacila, Sa njim sam kovčeg pokrila, Zatim je zemlja počela da pada, Gledala sam lice lopatara tada. Gledala sam kako moj cvet nestaje I njegovo lice hladno, On to rutinski radi, Jauci i suze za njega nisu ništa strano. Ali ja danas

Postoji jedno pitanje Kada je kraj ? Kada mi ili neko drugi odluči Kada nam se na glavu sruše svi problemi Da li bežim od istine? Ili za njom tragam? Izgubljen sam već mesecima I potišteno  slomljen u samoći Znate kako, niko nije odgovorio na pitanja Šta  je to najgore što se u čoveku probudi?

Kako ispisati stranicu ljubavi, Ako ljubav i ne postoji Da li je to onda kraj ili početak, Nekog novog uzvišenijeg života   Gledao sam sebe Kako jecam u suzama, Gušim se i šetam parkovima, Klečim pred nečim što je bio moj život   I napokon osećam se slobodno, Od sebe pre svega Od svoga srca

Bože tako sam grešan pred tobom tek rodjen Pred njenom blizinom osećanjima nepoznatim Sve je to za mene misao jedna teška Zar je moguće biti voljen, a ne voleti   Tražio sam ljubav svuda po vodi blaženoj Po njenoj kosi i usnama božanskim U njenom dahu osetih ono što nikad nisam Nisam vredan ni jedne

Na poraženom tronu skelet stoji bez mesa i duše i ustima gordošću puna ničega se osim sebe, više on ne boji već mu se u srcu uzburkala buna Laje kao pas i na svet besno viče nije on kriv, već oni što ga pratiše ostao je sam da kao korov niče iz zemlje za koju

Poraz ne boli bestidna čoveka onog što časti ni ime ne zna reč mu je svaka kao blato živa proguta dušu, al obraz ne dira   Ne ogreših sebe, nazvah se bestidom što u moru plavom traži svoju spas da pročisti dušu strašnim pokajanjem pred sobom da stanem i urlam na glas   Zgrešio nisam

Već mi zastaju reči u grlu, tope se kao šećer na suncu blede i nestaju i više im nikada neću ni traga videti, te proklete prećutane reči niko ih se više neće ni setiti, zar postoji veći gubitak? – Gorči mi u ustima od svih tih nežnih reči, pa zar ni jedna nije mogla biti

Golom rukom držati mač što čistom dušom prigli ljubav krvare u tami jadi polu bogova sazdani od bede i olujnih lomova   Srce još ne blista od iskonskog zraka što se s jutrom rodi i umire pre mraka već od bljeska strasnog zelenoga oka s dušicom njenom setom duboka   Od praha zemaljskog i udahnutog

Umoran sam i zlo mi je od ovog sveta, mladi život pretvoriše u večnost zlikovci, tek porasla krila spržiše se od jednog leta, srušen je život, a ne znaju se krivci – Koga da krivim za večito svoje padanje, moja mlada duša ne zna šta je neprijatelj, srce je moje naučeno na pusto stradanje u