Sjetim se tako tih davnih jeseni imala sam jednu omiljenu jaknu. Neka smeđa boja kao i godišnje doba boja zemlje. Kad prođu ljetnje vrućine jedva sam čekala ta hladnija jutra i večeri. Oblačila sam tu jaknu proštepanu na romboide sa rajfešlusom do brade ušuškavala bi se u nju grijala i voljela jesen. Nosila sam […]
Ne moraš ništa da kažeš. Samo ćuti, jer u ćutanju osetim mnogo više nego u hiljadu bezvrednih reči, reči kojih svakako nema, reči koje su ostale negde iza nas, reči koje su stigle pravoj osobi u pogrešno vreme. Nek izgore svi ovi papiri dok gledam tvoje oči, tamnije od noći. Nek sve izgori dok se
Prolog Sunce je bilo visoko na nebu i osećala se ta poznata letnja vrelina u vazduhu u Barseloni. Ljudi su pronašli skloništa od vreline u klimatizovanim prostorijama, ali Raul Kortez je ovaj vreli letnji dan provodio u svojoj garaži. U maloj garaži skrivenoj u mirnom delu kvarta El Raval, miris nafte i metala bio je
Daljina nas ne gasi Sad smo daleko, a osećam te kao hladnu ranu,svaka tvoja misao prolazi kroz mene, oštra, bolna,kao da svaka sekunda bez tebe reže moju dušu,a opet, jedino me ta bol drži blizu tebe. Daljina nas ne gasi, ne gubiš se u vremenu,svaka
Oduvek su nam govorili i učili nas da je ljubav nešto najlepše, da zbog nje letimo visoko, a niko nam nikada nije rekao koliko može boleti. O tome je razmišljala i Iskra dok je sedela na obali reke i čitala. Zapravo, pokušavala je. Trudila se da pročita bar jednu
Kleli smo se, ljubavi, pod nebom što večno sja, da nas ni vetrovi sudbine ne mogu rastaviti, al’ sada su kilometri hladna reka, tišina bez dna, tuga je jedini glas koji znamo pratiti. Sećam se, držeći tebe, svet je bio naš, svetlosti su treperile u tvojim očima što su obećavale večnost. Sad smo izgubljeni, u
A u oktobru Sam svoja Sama sa sobom Mesec boja i sunca Kiše i sivila Vreme igra Toplo hladno sa nama A ja sam I topla i hladna Sa sobom Obasjana suncem Mokra od kiše Puna boja i sivila
Zabluda vara da smo skovani od zvezda treptavim sjajem iznad užeglog temena. Gladna noć za večnim mrakom Šapuće uspavanku ubicama Boga…. Božić. Stari, Ne pišem ti ja nikakvu poeziju Ja skačem u stomak slobodnim stilom na glavu Da ne bih doskočio s mosta sebi u naručje… Razočaranja su za amatere. Isto mislim i za sahrane,
Sedela je za separeom. Spuštenih ramena i pognute glave. Kružila je prstom po čaši gorkog martinija. Tiho ispijajući kap po kap. Pitao sam se gde vode tako lepu damu u maloj crnoj haljini misli? Bila je tajanstvena. Njena jednostavna mala crna haljina je krila toliko tajni koje sam želeo otkriti. Prošla je svojim tananim prstima
Čuvajte se ljubavi, jer je ponekad zla, pazite se njenih čari, jer ponekad sve uzme, a malo sreće da. Čuvajte se ljubavi, jer je nekad silna i važna, a ponekad bude bolna, kad trebala je biti snažna. Čuvajte se ljubavi, i kada je nema, jer ponekad iz peska iskoči, pazite se, jer se nekad krije,
Nedavno sam pročitala, da čovek ne može da otkrije novo more, ako nema hrabrosti da iz vida izgubi obalu. Kao da mi je tog trenutka neko lupio šamar. Bila je to realnost. Shvatila sam u sekundi suštinu života. Ako želimo da otkrijemo novu kulturu, moramo iz vida izgubiti svoju zemlju. Da bi upoznali nove ljude,
U jednom banatskom selu, vrlo neobičnog naziva, kod Opova, živela je tročlana porodica Marić. Preci su im se nastanili u tom selu još u 16.veku kad je bila Velika seoba Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića. Nepoznato je bilo odakle im potiču koreni; nagađalo se, istraživalo, raspitivalo, ali niko ništa doznao nije. Marići su bili
