У утроби сата нисам пронашао време Нити у обиму точка пређени пут У језику метра стане зрно простора Док у беоњачи термометра мерим кап сунца Све сам одмеравао одокативно Али ако су такве методе мерења непоуздане Чиме ћу грешност измерити прецизно aко у срцу не пронађем урезан Kрст
Земља утону у загробни сумрак Протресе се и осврну уклета од самоће Одјекнуше од зидина њене речи хуком зарђалих руку са кровова укопаних храстова кaд изусти Овде више не царује доба херојства!! У мени сањају случајни пролазници Неуки клисари пра-историје Посматрачи монумената од костију и преслагачи минулог згражавања Овде смо сами у пролазности Отворићу и
Vrata su se primakla poput ušiju makaza i srebrni ključ je zaronio u ovalni cilindar goneći jezičak brave ka okviru štoka. Prvo jednom, a zatim još jednom. Na taj način gospođa Sniva svakodnevno je obezbeđivala svoj dom od provalinka pri odlasku na posao. Topot otkucaja štikli o stogodišnji beton otpratio je do kapije. Lili je
Zbili smo redove Zagrizli pištaljke i promukle trube Odranim grlima pravdu smo budili A kada smo tišinu pustili da progovori Ćutnja ih je nadglasala
Kada sam prvi put video kako padaju oblaci Bilo ih previše da svakom nadenem ime Navukao sam rukavice Da ih ne povredim I brao kao pamuk sa okolnih hauba i ograda po komšiluku Imao sam pune ruke posla Da slažem na gomilu jedan preko drugog u krug i pravim lopte dlanovima Ređam nebo uredno ka
Kuća je ozidana bez zidova Kao pesma što se gradi Složena prosto po redovima Najdragocenije od života dao sam toj kući bez kućnog broja i sandučeta za poštu A Majstor mi je spustio krov I podigao tavan na pod Ogradu za drum vetrovima prokopao Bolje je tako Jer sve što sam voleo zatekao sam tog
U bici kod Termopila na leto četiri stotine i osamdesete godine pre nove ere Na zemlju je leglo tri stotine hrabrih Spartanaca I tri hiljade Peloponežana Govori se da su Opuntski Lokriđani dali sve što su imali Uključujući i robove Danas Spartanci nemaju ni jednu jedinu pisanu reč Jer redove pesnika nisu računali
Moja ulica nosi nadgrobnu ploču boje avgustovskog neba Oblika kofera za prekookeanska putovanja Ime izumitelja utisnuto je u dva reda Jedan ispod drugog Danas nema nekih slova Vetar ih je u zalogajima obrisao Pa deluje na pogled kao štamparska greška Tu je nekada cvetala i blagorodna kajsija sa bodljikovom žicom oko struka Za koju je
Lara, dugo ti nisam pisao Kako uopšte da počnem? Da li sa Draga ili možda Poštovana? Ili sa oba odjednom, spojeno bez razmaka ? Ja sam ludak Lara! Spajam te od reči koje ni sam ne razumem. Kako se piše uzdah, Lara? Muk, zbog kosti u grlu. Kako se piše ovaj umor u šakama? I
Dodeljen mi je na brigu ovaj život Ni kratak ni predugačak Taman Jedrim Vam ja po njemu kao igla po vinilu dok odjekuje pucketanje zaboravljenih simfonija I svakim mojim sada sam bliže smrti i nikad dalje od rođenja Istina je drugi nemam A ako ipak i postoji rezervni kao točak u prtljažnjiku ja za njega
Svi moji heroji su mrtvi. Pregrizla ih narav, pokopalo razočaranje, odstrelio pogled. A bili su ljudine kakvih nije bilo! Ni na stakenoj pučini rose, i srebrnoj polulopti čiode. Zašto su želeli da postanu smrtni? Verovao sam maštom iz sveg glasa u njih! I šta će dete sa bojankom u torbi ako nema svoje heroje? Igračke
Krenuti u hitri beg Glavom bez obzira Ako bi to učinio begunac raspisali bi raskošnu poternicu Raspalili reflektore na voštanim stubovima I ukopali pete u zemlju Plakatirali ime i prezime i datumirali svršetak Iznenada bi se usta pokrivila kao iznemoglo bagrenje pod naporom suša I nevernici počeli da veruju Skliznula bi bar jedna sitna kap
