Pre dvadeset godina on nije imao hrabrosti, ona nije imala pameti. Ali njemu se tada činilo da ona ima sve. Odličan izgled, još bolje odglumljenu sigurnost, uvek vedra i nasmejana i to je jednom dvadesetogodišnjaku bez trunke samopouzdanja bilo dovoljno da svaki put kada je vidi, pomisli da ona dolazi direktno iz raja. Sada, kada […]
Она полако хода. Где њена стопа крочи Ниче цвеће, Ничу споменици И славолуци. Замахне руком И створи се море, Израсту пиргови И цркве. Одсеца прамен косе. Где падне ничу чемпреси Из српскога Хиландара, Ниче здање Од српскога цемента, Настањују се гробови Српских војника. То она дарује Србима пријатељима Део свога града, Да вечно остане Србима
Noćas, dok utehu tražim po uspomenama naše najveće tajne, čini mi se opet me đavo u tebe zaljubljuje.. Pokušavam se oteti zagrljaju nemira udarajući sebe šamarom realnosti.. ..Al’ ko može srcu objasniti pojam o nemogućem?.. Sipam po ko zna koju čašu i nazdravljam silueti sopstvene sreće.. Sve ovo sa tobom je i
ulice kao skeleti, pune rupe stopala, jer nisam dovoljno gledala: u vranju ne smeš gledati pravo, moraš gledati u svoje noge prašina se ni za kim ne diže jedno glasno ravnodušje od koga podrhtava tlo pod nogama samo što nisi propala kmečanje svinja koje se ciklično ponavlja istopljena mast da je stavim na duhovne rane
K’o s neba tužni glas da čujem U san me vodi i srećom preti.. Dok tiho sebi u bradu psujem Kaže mi: “Sine, živi, leti!” A ja k’o zgaženo pseto na putu, S bolom u srcu, na život besan.. Gledam u svoju suzu prosutu, Gazim sa njom sve što ja jesam. U očaj me vodi
Legla sam sinoć i od svih ljudi na svetu s kojima sam ikad bila u kontaktu setila sam se baš tebe i onog trenutka u vremenu u kom te gledam s balkona ruku položenih tamo gde je srce čuvajući ga da iz grudi ne iskoči. Odlaziš. Koračaš hrabro i ja ne znam krećeš li tek
Sakrili smo se u najdubljoj noći, a mogli smo da imamo na svetlu divan život. Mračna duša traži pokrov mraka. Duboko u dragocenom životu zakopavamo strah isod osvetljene tame. Za dane koji prolaze optužujemo mesec, bledeo je i doneo dan. Bogatstvo sunca prži nam utočište, božanska tama progrizena nam je zrakom. Bledo lice guramo u
Razvuci usne u osmeh i prkosno kraj mene prošetaj, inat ti dobro stoji. Ja sam ponosni kreator tvojih grimasa i večiti krivac tvoje neodlučnosti. Tvoj uzdah, tvoja strepnja i tvoj bes. Grešim li draga kad kažem da nisi imala dovoljno hrabrosti da sa mnom, rame uz rame, zakoračiš u močvaru prepunu zlih nemani koje prete da
Kasnili su pola piva. Zazvonili su i ušli. Pozdravio sam ih i Rurki i De Niro su seli. Podelio sam karte i ponovio pravila. Uložili smo vreme. De Niro je gledao užarenim očima i dugim noktima češkao bradu. Rurki je pušio, držeći cigaretu između malog i prsta do njega.
Наздрављам данас за неке победе. Јуче је било, па заборавило се. Не види се ништа више. Крпом сам избрисала ожиљке. Тешко је било са дна повући се. Ратови губили су се, порази изгазили ме, а ти ме гледаш као да све то мој избор био је. Ипак, у ћошак срца закључала сам те. Ено она
Kišo sporije kidaj gluvu tišinu naivnog grada. Ja želim da čujem kako ona sa njim pada, u tamni beskraj. Učinilo mi se u daljini lomljenje toplih kostiju, što ljube blede ruke mokre, krvavih brazda zarivenih noktiju. Želim čuti vrisak i poslednji uzdah njen i videti njegov pogled ko staklo od straha slomljen. Znam da njegovo
Čitao sam o zamrznutim konjima uhvaćenim u lošem vremenu, u trenutku dinamičke neodluke. Nakostrešenih griva ukočenim u instiktivnom odmahivanju glavom. Čitao sam i o zamrznutim ljudima. Kreću se ka svakodnevu, sa udovima bez krvotoka. Zamrznutim kosama industrijskih hemičara. Čitao sam o još koječemu i sve je ohlađeno do tačke gde materija prestaje da se kreće, gde
