mesec u februaru ne izlazi ne izlaze ni mačke u stokholmu se vode na povodac ukroti se i neukrotiva životinja na ceo grad veje sneg nismo pričali ni o čemu  priči nikad kraja nečija ruka pomilovala je razgovor  kao kožu ali ona je smrznuta i ne oseća ništa zagledala sam se u sunce koga nema […]

vraćam ti tvoje krpicenemam šta da dodam moje oko više ne vidi tvojei tvoje oko više ne vidi mojemoje oko ne viditvoje je slepou mrak smo se zatvoriliu mraku ni korov ne rasteu mraku ne raste ništamoja stopala su nekada se grejala o tvoja, sunce mojesada tvoja stopala hlade mojakoja nemam, nemam, pa nemam čime

ti si tamnica u kojoj gori svetlost odsečena stabla, cela od korenja cvetić zakržljao u razvoju, dišeš na ugljen dioksid, ponosna kao hrastovi i gora od koje bolje nema proleće kojem se nije vratila lasta, pa žališ narod se tvoj u visine diže ali je dno geografska veličina kojoj menjaš pojam tvoje su livade zelene

ulice kao skeleti,  pune rupe stopala, jer nisam dovoljno gledala:  u vranju ne smeš gledati pravo,  moraš gledati u svoje noge  prašina se ni za kim ne diže  jedno glasno ravnodušje  od koga podrhtava tlo pod nogama  samo što nisi propala  kmečanje svinja koje se ciklično ponavlja  istopljena mast da je stavim na duhovne rane