Ono što se preliva iz dana u dan i neosetno roni zube jer te tera da stiskaš vilicu u momentu dok se kap znoja sliva direktno niz kičmeni stub. Ono što se provlači iz dana u dan u stalno novom izdanju, nije neka naročita mudrost već sitne misli koje teraju na vapaj ali bez želje […]

Kuća je ozidana bez zidova Kao pesma što se gradi Složena prosto po redovima Najdragocenije od života dao sam toj kući bez kućnog broja  i sandučeta za poštu A Majstor mi je spustio krov I podigao tavan na pod Ogradu za drum vetrovima prokopao Bolje je tako Jer sve što sam voleo zatekao sam tog

Pljujem ja pomalo na vaše ordenje, titule i nakićene kupljene diplome. Epolete nanizane o slegnuta ramena. Medalje gvozdene o vrat obešene koje vijore poput grana tužnih vrba u kasnu jesen. Na uramljena priznanja datumiranim pečatima pripijenim uz zid kao jeftino roblje. Na zahvalnice, nezahvalih klovnova za nedela. Priznajem! Ja sam prvi pomirio dve obale sujete

Ti Moja suđena aveti damo slomljenih krila povijenih u suton Vidim Podsmehuješ se iz jama čiodama nijanse rđa A gde su ti oči nad krvavim kljunom da te pogledam pravo u njih ljubavnice udovice živih majko upokojenih slušaš li dok pregovaram sa gavranima O trenutku Ne poj mi uspavanku Znam da čekaš život da dogori

Dodeljen mi je na brigu ovaj život Ni kratak ni predugačak Taman Jedrim Vam ja po njemu kao igla po vinilu dok odjekuje pucketanje zaboravljenih simfonija I svakim mojim sada sam bliže smrti i nikad dalje od rođenja Istina je drugi nemam A ako ipak i postoji rezervni kao točak u prtljažnjiku ja za njega

U bici kod Termopila na leto četiri stotine i osamdesete godine pre nove ere Na zemlju je leglo tri stotine hrabrih Spartanaca I tri hiljade Peloponežana Govori se da su Opuntski Lokriđani dali sve što su imali Uključujući i robove Danas Spartanci nemaju ni jednu jedinu pisanu reč Jer redove pesnika nisu računali

Kada sam prvi put video kako padaju oblaci Bilo ih previše da svakom nadenem ime Navukao sam rukavice Da ih ne povredim I brao kao pamuk sa okolnih hauba i ograda po komšiluku Imao sam pune ruke posla Da slažem na gomilu jedan preko drugog u krug i pravim lopte dlanovima Ređam nebo uredno ka

Увек си све лепша, никад ниси иста, Одакле си се створила ти, принцезо бистра? Док те зимзелене горе посматрају са висина, Ти не журиш; Божији си дијамант коме је суђено да сија!   Украла си погледе, намамила осмехе, Засветлуцај још једном, да моје срце бар на трен подстакнеш. Сад схватам зашто су сва сунца на

Сасвим обичан освануо је дан, после ноћи с којом уснуо сам сан, без ње ја пробудих се сасвим сам и љубави из срца коме сад да дам? у јутро без звезде, сузе из очију по лицу језде.   Сасвим обичан дан и једна реч та, објашњава колико је необично бити ја, у овом дану без

Da smo mogli da budemo zajedno.  Samo ti i ja kada sunce izađe i zađe.  Pored mora šetali i na sav glas se smejali.  Pevali pesme o našoj ljubavi.  Dok gledamo u zvezde.  I poljubili se za rastanak.  Ali sve će to ostati samo želja.  Samo san. 

  Све је неизвесно, до краја пута, свака душа по свету лута и трага. Трага за љубављу, пријатељством, те се срце разуму јада, киша како не пада, увенуће бела рада, остаће лице у боли, тако сваки пут рањено како бива све док уме оно да воли. Не воле сви искрено и наивно, страхујући чувају га

Moja ulica nosi nadgrobnu ploču boje avgustovskog neba Oblika kofera za prekookeanska putovanja Ime izumitelja utisnuto je u dva reda Jedan ispod drugog Danas nema nekih slova Vetar ih je u zalogajima obrisao Pa deluje na pogled kao štamparska greška Tu je nekada cvetala i blagorodna kajsija sa bodljikovom žicom oko struka Za koju je