Život je lep, Pogledaj stiglo je proleće, Svuda je šarenilo. Skidaj to sivilo sa lica I idi medju svet. Veruj mi, Nasmeši se cvetu, Pozdravi vrapčiće, Namigni detetu, Veruj mi, Uspećeš da živiš , Ako otvoriš srce Koje gleda kroz oci. Veruj mi , Život je lep, Ako živiš u momentu, Ako zastaneš I diviš […]
Дуго сам сањала о томе шта бих могла бити. Јурила снове разне које не желим крити. А када се осврнем око себе видим да још увек трагам,та својим сновима. Тражићу их и на крај света ако треба. У потрази сам за својим сновима.
Та јесен је требала да буде као и свака друга. Али није. Сазнала сам да сам озбиљно болесна. И да нећу дочекати двадесети рођендан. Када ми је то речено, нисам плакала. Зашто? Не знам. Једноставно нисам. Моја мама јесте. Плакала је као да сам већ умрла. Док је мој тата тешио. Пре него што да
Večeras ću upaliti lampu Pred spavanje, Jer večeras se bojim mraka. Mrak se u meni nastanio, Uselio se i u koferu poneo, Tuge,boli,stidove i nemire. Po celom su mi telu, Ponosno marširaju, Opet su osvojili najdražu teritoriju. Dižem belu zastavu, Ali oni ne vide, Vičem primirje, Ali oni ne čuju Oni su u mom grudnom
Iskasapio si mi srce, Čuješ li ti? Što si to uradio, Imaš li bar malo stida? Nisi hteo,kažeš. Ah,samo nisi isekao nokte. Ruke su ti hladne i mokre, Mokre od krvi moje, Čuješ li ti mene? Sledeći put iseci nokte, Inače moje srce neće izdržati opet. Dođi,donesi mi konac i iglu, Neće se od pogleda
Шта је ово осећање? Упитам своје срце. А оно опрезно одговара. Нека нова љубав. Љубав,због које ми црвене образи и не престајем да смешим. Али и да се питам. Шта ако,овај сладак осећај постане горак. Онда ћу морати да састављам делове свог сломљеног срца. Тај ризик сам спремна предузети. Није ли дивна ова љубав,као трешњини
Išao sam stazom od slomljenog stakla, Pratio svetlo i hodao po mraku. Znao sam da ne smem da stanem. Čovek u crnom pružao mi je ruku. Znao sam da njegov put vodi do pakla, I da ne smem da mu verujem. Vremenom su mi tabani odebljali, I više me uopšte nije bolelo, Pa sam
U tišini, pronalazimo mir koji nam nedostaje, kroz svaki trenutak tišine osećam te jače, iako su tišine ponekad teške, naša ljubav je naša snaga, nedostaješ mi kao da sam izgubio deo svog srca. U tišini nalazimo prostor za mir,za ljubav i sreću, u tišini pronalazim tvoju toplinu, tvoju ljubav, tvoj mir. Ponekad, reči su
Razapeta između tvojih dodira i čekanja, Postajem sena i pepeo feniksa. Ne znam kada ću se opet roditi Nit kada će me svetlost opet milovati. Postajem tiha poput šume Nakon zavijanja čopora vukova I nestajem;nestajem kao odraz mesečine U moru,tačno tren pred zoru. A ti postaješ poput vatre, Čežnja,koja postaje pepeo. Ako me
Inspirisan tobom, u svoj slom padam. Gde se etar nalazi, s ljubavlju te čaram. U nepregledne sate, ovog ponoćnog časa. Nek te reči hvale, ispisane od moga dara. Ne, nije ovo sve, ima još koje čega Posle kapi, ili dve, dodir čela. Sed još nije brk, nit je kosa slana. Na proleće ću te okititi,
Shvativši da će ga zima, Primorati da zauvek sleti, Sleteo je u žandinjeru, I legao na golu zemlju, Bez cveća i trave. Sklopio je krila, Tako da ljudi idalje mogu da se dive, Otmenom sivom i belom periju, I podigao glavu na jednu od ivica, Sklopivši oči kao da spava. Neki pas ili mačka,
Пре много времена, постојала је вампирица која је све своје жртве прво љубила а онда би им пила крв до последње капи. Остављала бих тако на видљиво место. Уместо да се реши тела. Тако су сви знали за њу и сви су је се бојали. Па, скоро сви. Постојао је младић, који је био потомак
