Veruj Univerzumu. Moli se. Bog zna zašto je ovo najbolje. Sve se dešava s razlogom. Budi strpljiva, biće bolje. Govorim sebi ove fraze kad shvatam da sam udarila u zid. Vrti mi se u glavi. Ispred oči mi je sve crno. Svetlost postaje sve slabija. Stalno ponavljam ove fraze dok me senka zida guta […]
Mermer tako taman, Otužan,usamljen i sam, Ti si zakopan. Vrana obleće Iznad grobnice voljenog, A bela golubica sleće , Pravo na tvoje desno rame. Ispod tebe leži Jedina ljubav života tvoga, Koja te je zeljno čekala Skoro trideset tužnih godina. Prošle su godine, Još nisu urezali Godinu kad si umro. Tako i ja mislim se,
Ne voliš crveni karanfil,kažeš? Očigledno nisi voljenog sahranio. Ja sam karanfil u raku bacila, Sa njim sam kovčeg pokrila, Zatim je zemlja počela da pada, Gledala sam lice lopatara tada. Gledala sam kako moj cvet nestaje I njegovo lice hladno, On to rutinski radi, Jauci i suze za njega nisu ništa strano. Ali ja danas
Postoji jedno pitanje Kada je kraj ? Kada mi ili neko drugi odluči Kada nam se na glavu sruše svi problemi Da li bežim od istine? Ili za njom tragam? Izgubljen sam već mesecima I potišteno slomljen u samoći Znate kako, niko nije odgovorio na pitanja Šta je to najgore što se u čoveku probudi?
Kako ispisati stranicu ljubavi, Ako ljubav i ne postoji Da li je to onda kraj ili početak, Nekog novog uzvišenijeg života Gledao sam sebe Kako jecam u suzama, Gušim se i šetam parkovima, Klečim pred nečim što je bio moj život I napokon osećam se slobodno, Od sebe pre svega Od svoga srca
Bože tako sam grešan pred tobom tek rodjen Pred njenom blizinom osećanjima nepoznatim Sve je to za mene misao jedna teška Zar je moguće biti voljen, a ne voleti Tražio sam ljubav svuda po vodi blaženoj Po njenoj kosi i usnama božanskim U njenom dahu osetih ono što nikad nisam Nisam vredan ni jedne
Na poraženom tronu skelet stoji bez mesa i duše i ustima gordošću puna ničega se osim sebe, više on ne boji već mu se u srcu uzburkala buna Laje kao pas i na svet besno viče nije on kriv, već oni što ga pratiše ostao je sam da kao korov niče iz zemlje za koju
Poraz ne boli bestidna čoveka onog što časti ni ime ne zna reč mu je svaka kao blato živa proguta dušu, al obraz ne dira Ne ogreših sebe, nazvah se bestidom što u moru plavom traži svoju spas da pročisti dušu strašnim pokajanjem pred sobom da stanem i urlam na glas Zgrešio nisam
Već mi zastaju reči u grlu, tope se kao šećer na suncu blede i nestaju i više im nikada neću ni traga videti, te proklete prećutane reči niko ih se više neće ni setiti, zar postoji veći gubitak? – Gorči mi u ustima od svih tih nežnih reči, pa zar ni jedna nije mogla biti
Golom rukom držati mač što čistom dušom prigli ljubav krvare u tami jadi polu bogova sazdani od bede i olujnih lomova Srce još ne blista od iskonskog zraka što se s jutrom rodi i umire pre mraka već od bljeska strasnog zelenoga oka s dušicom njenom setom duboka Od praha zemaljskog i udahnutog
Umoran sam i zlo mi je od ovog sveta, mladi život pretvoriše u večnost zlikovci, tek porasla krila spržiše se od jednog leta, srušen je život, a ne znaju se krivci – Koga da krivim za večito svoje padanje, moja mlada duša ne zna šta je neprijatelj, srce je moje naučeno na pusto stradanje u
Tako bih voleo reč kao med što kotrlja niz vazduh tu prelepu tišinu dušu da reč pretvori u beskrajan let harmoniju sete u nevidljivu prazninu – Putevi mnogi vode do slatkog greha zatvore mi oči da ne verujem čudima i svaka duša kao da više nikog i ne čeka teško je biti čovek medju ljudima
