Oduvek su nam govorili i učili nas da je ljubav nešto najlepše, da zbog nje letimo visoko, a niko nam nikada nije rekao koliko može boleti. O tome je razmišljala i Iskra dok je sedela na obali reke i čitala. Zapravo, pokušavala je. Trudila se da pročita bar jednu […]
Зелено је лишће боја њене косе, оживи земљу кораком ноге босе, нежно у трави по јутарњој роси, оставља отисак радости са собом што носи. Ветром се радост пољима разноси, ко мирис опојног цвета чула заноси, трагом Сунца спокој у груди усели, с југа кад се врати ближе к срцу пресели и моје усамљено срце њен
Čitam opet tvoju pesmu, sad već u tri zida svoje sobe i spoznajem- sva tvoja slova šapuću o glasnom Miru slobode. Podignuta tri prsta drugi pesnicom broje, sat otkucava vreme, deca spavaju, a ljudima se brige kao pčele roje. Tik-tak, tik-tak, pusti korak lak, tik-tak, nije svaki dan lak… Ne znam zašto kad ti pišem
Nekad razmišljam dugo i duboko. Šta je moglo biti sa nama? Onih mladih godina kad sve je bilo drugačije. Da je bila mrva hrabrosti godina tih gde bismo danas bili MI? I da li bismo uopšte postojali? Opstali? Videla te nisam godina pet. I sada svako ima svoj poseban svet. A možda je mogao jedan
Još te često vidim u najlepšem komadiću neba. Tačno, sa leve strane sunca baš kao što jesi na toj strani srca. Još te često vidim u kapljici vode i osetim u dašku vetra. Osetim da si ponovo tu I da mogu još jednom biti kompletna. Biti srećna svakim atomom svog bića. Volela bih kad bi
Svaki dan je novi dan , nova pustolovina . Nikad ne znam šta me čeka iza ugla . A ako bi znala ne bi bilo tako zabavno . Svaki dan je novi dan u kom pratim nit života . Gde će me odvesti ne znam ali ovo znam . Svaki dan je novi dan .
Mila moja, Sreli se još nismo. Bar ne u ovom vremenu. Bar ne u ovom svemiru. Bar ne u ovoj našoj galaksiji što se zove Mlečni put. Možda smo se sreli U onim divnim snovima. U nekim paralelnim Svetovima. U nekom drugom Svemiru. Možda si protrčala pored mene dok ti se kosa presijavala na suncu.
Недостају искрене речи срећи, њој која ме сасвим усрећи, јединој којој истину не могу рећи. Речи могу но срце не да порећи, на глас с којом правом речју љубав изрећи. У нама страх чему ко гром тутњи, олуја киша замишљено оставља у слутњи, истину да говори гласно у нашој ћутњи. Бојимо се шта и како
1. Posmatram more, Talasi se vijore Razmišljam o tebi I da li ti o meni. Vetar je kao svila Na koži je mila U daljini, senka se izvija Ptica je svoja krila izvila. Misli moje vraćaju se na tebe Moje srce me grebe Jer ne mogu bez tebe. Nad zvezdama pod mojim
Jesenje jutro bilo je puno šarenila, mirisa i ukusa. Za svojim baštenskim stolom, na kojem su bili rasuti časopisi, sedela je i pila toplu čokoladu, slavna modna kreatorka, supruga uglednog novosadskog advokata, Vidana Kovačevića. Bila je obučena onako kako se sve modne kreatorke oblače. Nosila je šareno i upadljivo odelo, i bila je prepoznatljiva po
U jednom banatskom selu, vrlo neobičnog naziva, kod Opova, živela je tročlana porodica Marić. Preci su im se nastanili u tom selu još u 16.veku kad je bila Velika seoba Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića. Nepoznato je bilo odakle im potiču koreni; nagađalo se, istraživalo, raspitivalo, ali niko ništa doznao nije. Marići su bili
Popodne je bilo suncem obasjano. Zlatila su se lišća i plodovi se zarumeneli. Ni daška vetra u gradu. Marina se slobodno kretala ulicama i razgledala izloge. Dunavska ulica je svima bila privlačna zbog svoje raznolikosti. Svaka je zgrada bila drugačije obojena i u svakoj se zgradi nešto drugo nalazilo. Reklo bi se, da podsećaju na
