Martin se uvek plašio mraka, to je jedan strah koji je ostao uz njega još od detinjstva, nije mogao zamisliti noć bez upaljenog televizora da mu pravi društvo ili bi samo ostavio svetlo u sobi i tako zaspao. Martin sada ima 62 godine, živi u burnom gradu u zgradi sobe broj 217. Njegova deca koja sada imaju svoju decu žive u selu Nova Zora gde je i on sam odrastao, ali Martin se tamo ne bi vratio ma koliko mu neko dao novca za to. Martin je jednostavno bio starac koji živi sam i preživljava dane nadajući se da se njegova trauma iz detinjstva ne vrati. Sada je 2:45 popodne, Martin se upravo vratio sa posla, njegove slabe i klimave ruke polako su otključala vrata njegovog stana, ušao je unutra zatvorio vrata za sobom upalio svetlo i zaključao. Hodao je svojim stanom i palio svetla gde god je bio prekidač, hodnik, spavaća soba, kupatilo, dnevna soba i kuhinja. Izašao je na balkon gde je imao belu plastičnu stolicu i mali drveni stočić, otvorio je konzervu piva i gledao u daljinu prisećajući se svog detinjstva.
- April 2018.
Upravo je počeo prolećni raspust za Martina i njegove drugove. Taj dan je padala kiša zapravo, dok je po pljusku trčao kući uzeo je svoj telefon i glasno slušao muziku dok je mokar do gole kože trčao kući ne mareći za prehladu koja će ga stići za nekoliko dana, samo je bio srećan jer je napokon počeo raspust, nema škole, nema obaveza, jedina briga je gde će ići sa društvom da se igra. Kada je stigao kući bacio je svoju torbu u ćošak sobe gde će ostati narednih nekoliko meseci. Seo je u svoju stolicu gledajući kroz prozor govoreći sebi “ne mogu da verujem da je počeo raspust“, držeći se za glavu i dalje razmišljajući o tome. Sobzirom da je ostatak dana padala kiša nije bilo puno toga što je mogao da radi, sedeo je u svojoj maloj sobi u podrovlju na kompjuteru i igrao video igre sa svojim drugovima, uveče je legao da spava a tokom noći kiša je prestala pripremajući lep dan za igru sutra. Ujutru kada se probudio video je sunčeve zrake kako ga stidljivo gledaju kroz roletne njegovog prozora, okrenuo se na drugu stranu gde ga sunce ne gleda ali sada je već bilo kasno, probudio se, i nema sile na svetu koja bi ga sad vratila u san. Ošamućeno je ustao iz kreveta nemajući snage u očima da pogleda u sunčan dan napolju, namestio je svoj krevet, obukao se i otišao u kupatilo da obavi jutarnju rutinu što podrazumeva malu nuždu, pranje zuba, i stezanje mišića u ogledalu praveći face. Sišao je niz stepenice gde je u kuhinji sreo svog oca i majku kako piju jutarnju kafu, miris kafe je ispunio kuhinju što mu se svidelo, voleo je miris kafe ali njegovi roditelji mu nisu dali da je pije jer je po njihovim rečima još mali i mogao bi da mu poraste rep, nije bio siguran u to što govore ali čak i mala šansa za to ga je naterala da za sada nema želju da proba kafu. Doručkovao je čokoladne pahuljice i toplo mleko, bilo je deset ujutru i već se čuo sa društvom da idu napolje da se igraju. Izašao je napolje sada već svežiji, uzeo staro belo biciklo svojih roditelja i krenuo u avanturu. Prvo je došao kod Jovana koji je živeo dva ćoška od njega, on je tek doručkovao pa je morao neugodnih pet minuta da sedi u dnevnoj sa njegovim roditeljima dok on završi doručak. Kada je napokon završio Jovan je uzeo svoje novo biciklo koje je dobio kada je napunio četrnaest godina prošle nedelje. Martin i Jovan su se onda odvezli do Marka koji je odmah izašao iz kuće kada ih je video kako pokušavaju da mu razvale kapiju svojim biciklima jer nisu znali da je zaključano, nije pomagalo što su ga zvali njegovim nadimkom iz sveg glasa.
“Gde si Maki, što ti je trebalo toliko, jeli si kakio?” pitao ga je Jovan kada je video kako izlazi iz kuće noseći na svojim leđima staru zelenu torbu,
“haha baš si smešan, sad bih ti rekao, ali ću ipak kasnije”, od govorio je Marko malo tišim glasom,
Marko nije imao biciklo ali je imao trotinet, tako da je uzeo svoj skoro novi trotinet izlepljen nalepnicama fudbalera iz garaže i krenuo sa njima dalje. Sledeće gde su svratili je kod Sare za koju su saznali da je otišla iz sela nekome u posetu i da se neće vraćati nedelju dana, malko razočarani ali ne previše, sviđala im se Sara ali nije im smetala da danas bude dan samo za momke, tako da su nastavili dalje asfaltnim putem pa su uzeli da guraju svoj prevoz kada je put postao zemljani, mogli su biciklom po zemlji ali Marko nije mogao trotinetom pa su gurali zajedno sa njim. Tako su gurali kroz malu šumicu gledajući u prirodu misleći kako bi bilo kul kada bi dinosaurus sada izašao odavde, ako ne dinosaurus barem da vide neko zmiju ili slično. Na kraju su stigli do jedne bare zelene vode gde su žabe sumnjivo posmatrale iz vode dečake koje upravo prilaze njihovom domu. Na koji metar od bare spustili su svoja bicikla i trotinet, Marko je skinuo torbu sa leđa čučnuo i počeo da vadi nešto iz torbe,
“U brate jesi uzeo od ćala one časopise”, rekao je Jovan gledajući u Martina i smejući se lagano,
Marko je piskavim glasom imitirao njegov smeh a onda rekao “aa baš si smešan evo ću umrem”.
Marko je iz torbe počeo da vadi kolut najlona i dve zatvorene metalne posudice,
“Jesi li ih koliko uhvatio?” pitao je Martin takođe vadeći dve metalne posudice iz džepova a Jovan će za njim isto.
“Šest i deset, ti?” pitao je Marko,
“Osam i devet” odgovorio je Jovan otvarajući svoje posudice da pokaže ostalima,
“Ja sam hteo da zaokružim, deset i deset”, njih troje su sada svi čučali postavljajući svoje posudice na zemlju, svaka posudica je sadržavala zemlju sa glistama a druge su sadržavale muve bez krila.
“Svako neka napravi svoj štap, ono tamo drvo je super” rekao je Marko pokazujući na drvo u daljini, prišli su drvetu i svako je počeo da gleda oko drveta pokušavajući da pronađe što duži štap, kada je svako pronašao svoj stali su u krug i čekali da Marko iz torbe izvadi makaze i plastičnu kutijicu sa udicama različitih veličina, onda su počeli da seku najlon i da ga obmotavaju oko vrha štapa nakon čega su drugi kraj najlona obmotali oko udice, svo troje su uspeli i divili se onome što su napravili. Ostatak dana su se igrali oko bare, i pokušavajući da upecaju šta god bilo u toj bari, bilo je riba, viđali su ih, ali ih retko kada upecaju, uglavnom šta uhvate su žabe koje se kasnije gade da skinu sa udice i puste nazad u baru. Kada je pao mrak i kada su trebali da krenu kući Jovan je smislio super ideju,
“Hajde da igramo žmurke?”,
“Mislio sam da smo završili za danas, ali mogli bi smo igrati žmurke možda pola sata onda bi stvarno trebali krenuti” odgovorio je Martin
“Što? Plašiš se mraka?” rekao je Jovan praveći zvuk kao što bi pravili duhovi u crtaćima,
“Ne, nego za razliku od nekoga, mene roditelji vole i zabrinuće se ako se uskoro ne vratim”.
Nakon par minuta i durenja nakon gubljenja u papir kamen makaze, odlučeno je da Martin prvi žmuri dok se ostali sakrivaju, ali pre nego što je igra počela Martin je postavio pitanje,
“Čekaj, koliko imate mesta da se sakrivate? Mislim odakle dokle?”,
“Paaaaa, od početka ove bare doooo…vidiš onu nizbrdicu? E dotle”.
Martin je znao šta se nalazi kod te nizbrdice, nije želeo da ide tamo, nadao se da će ih pronaći na drugim mestima i da taj deo neće morati da proverava. Stao je uz drvo, prekrio oči rukom i počeo da broji od jedan do sto, dok je držao oči zatvorene mogao je čuti šum koraka kroz travu kako se udaljavaju u nekoliko pravaca i tiho mrmljanje, ali mogao je čuti još nešto. To nešto nije bio njegov stomak, nije bio zemljotres, to je bila grmljavina, okrenuo se i otvorio oči kada je odbrojao do sto,
“Ko se nije skrio magarac je bio”, rekao je na glas i počeo da gleda okolo, nije bilo puno mesta gde se mogu sakriti, ili su se sakrili u neku gustu travu, iza nekog drveta ili se popeli na isti, ili možda na ono mesto. Očigledno da Jovanu i Marku nije smetala grmljavina, ali Martin je želeo da ih pronađe što pre i da ide kući, mogao se čuti vetar kako pomera grane drveća i videti travu pod njegovim nogama kako se talasa. Malo je ubrzao tempo da ih pronađe kada je vetar postajao sve jači, kada je čuo nekoga kako doziva njegovo ime, nije bio siguran ko je od one dvojice, ali imao je glas deteta, glas je dolazio iz daljine baš iz pravca one nizbrdice, jedino mesto gde nije proverio. Kako se približavao glas je bio sve jasniji, to je bio Jovan, znao je, bio je siguran. Došao je do nizbrdice i tu je bio, tunel. Rupa u ogromnoj planini za koju se misli da je jedna od većih planina na svetu a sam tunel koji prolazi kroz planinu je najduži na svetu, stao je na šine i gledao ravno u duboki ambis ovog tunela, njegov ulaz bio je dekorisan isklesanim kamenjem gde je neko dete takođe uklesalo, “Ostavite nadu vi koji ulazite unutra”. Taj tunel je toliko dugačak da čak i kada je dan ne može se videti svetlo na kraju tunela sa jedne strane iako tunel ide samo pravo, trebali bi mu sigurno ko zna koliko sati da bi peške prešao odavde na drugu stranu. Roditelji su mu uvek govorili da ne ulazi unutra, i stalno su mu pričali o deci koja su ušla u taj tunel i nisu imali vremena da izađu i onda bi ih voz pregazio, zato se Martin tako plaši ovog mesta. Želeo je da počne da doziva Jovana i Marka i da im kaže da mora da ide kući, kada su njih dvojica iskočili iz tunela i vrisnuli na njega, Martin se toliko uplašio da je vrisnuo i pao na leđa dišući teško, njih dvojica su pritrčali da vide kako je,
“KOJI VAM JE PERŠUN” počeo je da viče na njih, oni su se izvinjavali i nakon par minuta objašnjavajući da je to bila samo šala krenuli su po svoja bicikla i trotinet i krenuli kući. Kada je svako otišao svojoj kući Martin je ostavio svoje biciklo u garaži i ušao u kuću, iako je bio raspust i nema nekih obaveza njegovi roditelji nisu bili srećni što je došao tako kasno, rekao im je da se zaigrao i da nije obraćao pažnju na vreme. Dok je to govorio čuo je lupkanje kiše o prozor kuhinje, barem je stigao kući pre kiše rekli su njegovi roditelji, i pustili ga u njegovu sobu uz openu da sledeći put stigne ranije. Igrao je igrice na kompjuteru još dva sata pre nego što je legao u krevet, pre nego što je zaspao setio se tog tunela, umor ga je savladao i zaspao je kroz taj strah. Te noći je sanjao o tunelu, kako se izgubio unutar njega i pokušavajući da pronađe izlaz duhovi dece koja su tu preminula, hteli su da mu pokažu izlaz, ali pre nego što je uspeo da izađe iz tunela probudila ga je majka na doručak.
