Algoritam

Časlav Gospodarski

1. poglavlje

Poglavlje prvo

Povratak

Tog prelepog prolećnog jutra voz se lagano zaustavio na staroj železničkoj stanici, jednoj od najstarijih stanica na ovom delu kontinenta. Stubovi i lukovi koji su bili oličenje moderne arhitekture pre nekoliko stotina godina i dalje su ponosno krasili ovu građevinu. Pločnik koji je nekad bio žuto-crven, sada je bio praktično crn. Na zidovima su bili grafiti i škrabotine, uz dosta oštećenja. Stare klupe bile su uglavnom polomljene duž cele stanice i koloseka. One koje su bile upotrebljive bile su popunjene delom ljudima koji su čekali svoje vozove, delom beskućnicima koji su na njima spavali tog prijatnog majskog jutra.

Kada se voz zaustavio, iz njega je izašao čuveni pisac Časlav Gospodarski, vraćajući se posle čitave decenije prvi put u svoj rodni grad. Sišao je kroz hodnik u veliki hol, iz kojeg je kroz staklena vrata iskoračio na mali trg koji se prostirao ispred železničke stanice Nuevo Siti. Zastao je na trenutak, duboko udahnuo i progovorio tiho, samo za sebe:
„Ah… konačno kod kuće.“

Potom je nastavio sigurnim korakom preko malog trga do taksi-stajališta, gde je našao slobodno vozilo i seo u njega.
„Dobar dan, gospodine, kuda idemo?“ ljubazno ga je taksista upitao, zatvarajući novine.

Rekavši mu adresu, Časlav se udobno smestio i kroz prozor posmatrao koliko se njegov rodni grad promenio za ovih deset godina koliko u njemu nije bio. Nove zgrade od stakla, neonske reklame, moderne programerske kompanije, restorani kineske i brze hrane i još mnogo šarenolikih stvari činili su da najveći bulevar ovog grada deluje potpuno drugačije.

Grad je izgrađen pre više vekova od strane vojske zbog svog izuzetnog strateškog položaja. Dva gradića tada su bila izgrađena, podeljena velikom rekom. Nuevo Siti je danas moderniji i veći i leži na severnoj strani reke, dok se na južnoj nalazi Pezosvil. Pezosvil je stariji i nalazi se pod velikom stenovom liticom na kojoj je izgrađena moćna tvrđava, nikad osvojena. Tvrđava je nadgledala oba grada kao i planinu Monte Franko na zapadu i štitila ih od osvajanja vekovima. Ta tvrđava i danas stoji ponosno na steni iznad grada i velike reke i prkosi vremenima. Kako su godine odmicale, Nuevo Siti je rastao i razvijao se, dok je Pezosvil zadržao gotovo originalan izgled; zajedno čine jednu veliku celinu i ogroman grad koji se neprekidno razvija.

Mnogo se toga promenilo otkako je Časlav napustio grad pre deset godina. Ono što se nije promenilo jeste toplina u srcu kada je ponovo ugledao ulice na kojima je odrastao, na kojima je naučio da vozi, gde je upoznao svoje prve ljubavi i gde je napisao prve priče. Misli i osećanja mogu da te povedu daleko ili da skrate dug put, pogotovo ako su lepa. Časlav je nastavio da posmatra ulice, zgrade i bulevare, stare i nove, na putu ka svom starom kraju i stanu.

Za to vreme, na drugom kraju grada, načelnik policije ušao je u kancelariju svojih dva najtalentovanija detektiva. Iako vrlo mladi, ova dvojica ljudi imala su izuzetno visok procenat uspešno rešenih slučajeva. Dva izuzetna uma — svaki na svoj način. Potpuno različiti, a opet fenomenalan tim.

Jedan od njih bio je Božidar „Boža“ Britva, nekada vojnik sa vrlo visokim činom za svoje godine. To se nije dopadalo sujetnim oficirima. Osećali su se ugroženo njegovom pojavom i nastojali su da ga se otarase: pokušavali su da ga opterete fizički i psihički, slali su ga i na nemoguće misije iz kojih se očekivalo da se nikada neće vratiti. On je uspevao da iz svega toga izađe kao pobednik. Jednoga dana ipak je odustao. Nije više imao volju ni želju da se bori sa vetrenjačama u korumpiranom sistemu i da trpi da ga tretiraju kao jednog od običnih vojnika „sa zrnom mozga“. Imao je izuzetno visok koeficijent inteligencije — dva doktorata iz fizike i matematike. Voleo je vojsku i akciju, želeo je da služi svojoj zemlji. Nakon što je od vojske odustao, jedino logično za njega bilo je da postane detektiv u policiji. U tome je i uspeo.

Međutim, pored ovih izuzetnih vrlina, imao je i mane. Boža je bio radoholičar koji nije voleo socijalizaciju s drugim ljudima. Jedini pravi prijatelj bio mu je partner Rade Kurjaković, zvani Kurjak. Boža nije imao porodicu, ni ženu, ni devojku. Živeo je sam. Živeo je za posao. Nije bilo čudno što bi prenoćio na kauču u kancelariji.

Rade je, s druge strane, bio potpuno drugačiji. Bio je čovek od naroda, voleo je da priča, druži se i zbija šale. Uvek nasmejan i pozitivan. Završio je pravni fakultet, što mu je itekako doprinelo uspehu u detektivskom poslu. Njegova komunikativnost činila ga je savršenim partnerom Boži. Nažalost, Radeta je zadesila nezgoda — nesrećan slučaj zbog kojeg je odsustvovao s posla gotovo dva meseca, i sada se konačno vraćao posle duge pauze.

„Božidare, imam zanimljiv slučaj za tebe“, započeo je izlaganje načelnik Danijel Stošić, zvani Beli, ulazeći u kancelariju.
„Slušam.“
„Neki mladi bračni par je kupio staru kuću i odlučio da je kompletno renovira…“ počeo je načelnik, kada ga je iznenadno prekinulo otvaranje vrata. Bio je to Boža Britva.
„Ooo, vidi ti ko nam dolazi — dobrodošao!“ dočekali su ga obojica uz šalu i osmehe.
„Hvala, hvala. Lepo je ponovo biti ovde gde pripadam“, odgovori Kurjak.
„Pa, Radomire Kurjakoviću, već nedelju dana čekam da odeš kod policijskog psihijatra. Ne mogu da te pokrivam što se ovoga tiče. Moraš da dobiješ potvrdu da si spreman za dužnost i da nisi pretnja ni po sebe ni po druge. Ako nemaš taj papir, preostaje ti da razdužiš oružje i predaš značku. Ovo je iznad mene i mojih mogućnosti.“ Vrlo je strog bio Danijel Stošić.

„Da, čoveče. Nemoj da ostaneš bez posla zbog zastarelih shvatanja i sujeverja. Šta ćeš onda? Biti pravnik u nekoj firmi za siću? Kako misliš da izdržavaš ženu i dete? Sastavi se, obavi to i super“, prijateljski mu reče partner Boža.
„Dobro, dobro. Otići ću. Ali samo na jednu-dve sesije da vam udovoljim i da uzmem taj papir.“
„Odlično, onda je rešeno. Gde sam stao?“ nastavi načelnik. „A da, slučaj. Neki mladi par je kupio staru kuću i krenuo sa kompletnim renoviranjem zato što je kuća bila prazna deset godina. Kada su majstori krenuli da razbijaju kupatilo i menjaju instalacije, ispod kade su pronašli krvavi svežanj. U njemu krvava mačeta, neka pesma i parče Rubikove kocke.“

„Šta?“ detektivi su se pogledali u čudu.
„Nakon poziva ustanovili smo da se na toj adresi desilo ubistvo pre deset godina koje nikada nije rešeno. Pronađen je leš žene, isečen u delove. Oružje kojim je počinjeno ubistvo nikad nije pronađeno, kao ni monstrum koji je zločin počinio. Do sada. Nakon ovih novih dokaza, slučaj se ponovo otvara, i nadam se da vi dvojica možete ovo da razrešite.“

„Zanimljiv izazov, ali mi ćemo ovo da razbijemo kao i sve do sada i nastavimo naš savršeni niz, jel tako, Božo?“ Rade se šalio kao i uvek.
„Naravno. Hvala, šefe. Odmah se bacamo na to“, ozbiljnim tonom i izrazom lica reče Boža.
„Odlično. Sada vas ostavljam. Pokupili smo neke dilere pa idem da nadgledam ispitivanje. Srećno, momci“, reče Danijel Stošić, zvani Beli, i izađe iz kancelarije.
„Dobro, idem da porazgovaram s tim glupim psihijatrom šta imam. Ima da mi potpiše taj papir milom ili silom!“, reče Kurjak ne baš raspoloženo i uze svoj sako koji je nedavno okačio.
„Ajde, rešavaj to. Imamo posla, kao što vidiš“, odgovori mu Boža, već listajući fasciklu koju im je Beli doneo.