1. poglavlje
POSLEDNJI SVEDOK
“Godine prolaze, al’ krivica ne.”
Poglavlje Prvo
Pogled iz daleka
Novembar u Novom Sadu nema boju. Samo vlagu. Magla je tog jutra legla nisko nad Dunavom, kao da je neko pokušao da prekrije grad tankim slojem zaborava. Mostovi su se nazirali tek u obrisima. Petrovaradinska tvrđava je izgledala kao senka sopstvene prošlosti.
Inspektor Marko Trifunović je stajao pored policijskog auta i gledao u prozor trećeg sprata.
“Muškarac, šezdeset i osam godina.” Mlađi policajac listao je beležnicu dok je Marko prilazio traci. “Ime i prezime: Zoran Kovačević. Pronađen u stanu. Komšije prijavile miris.”
Marko klimnu. “Znaci nasilja?”
“Nema za sada. Hitna kaže moguće srce.”
Marko navuče rukavice i uđe u zgradu. “Koliko je ležao?” pitao je hodajući kroz hodnik ka stepeništu.
“Komšije kažu da ga nisu videli dva, tri dana.” Odgovor je stigao bez emocije.
Vrata stana bila su obijena tek jutros. Miris ustajalosti i starog duvana još je visio u vazduhu.
Stan je bio uredan, gotovo sterilan. Kao da je neko održavao red i kad više nije imao razloga.
Telo je sedelo u fotelji pored prozora. Televizor uključen bez tona. Pepeljara puna.
Marko je pogledao lice. Nepoznato. Nije star čovek za prirodnu smrt. Ali ni mlad.
Rutina. Krenuo je po stanu, mehanički. Kuhinja. Spavaća soba. Radni sto sa uredno složenim dokumentima. I onda — dnevna soba.
Na zidu, iznad regala, velika uramljena fotografija. Gimnazija. Jun 1998.
Marko je zastao. Prišao bliže. Prepoznao je sebe.
Nikolu.
Jelenu.
Tamaru.
Maju.
I Milana. U sredini. Nasmejan. Ruke u džepovima.
Marko je osetio kako mu se stomak steže. Zoran Kovačević. Kovačević… Milan Kovačević. Polako je izdahnuo. Marko nije skidao pogled sa fotografije. Hodnikom su prošli ljudi iz Hitne pomoći. Nije ih gledao. Nije bilo potrebe.
Njegov telefon je zazvonio. “Trifunović.” Kratka pauza dok je slušao glas sa druge strane. “Znam” rekao je. “Čekam je.”
Spustio je slušalicu. Nova partnerka. Prebačena iz Beograda. Privremeno. Marko nije voleo “privremene”.
“Zanimljiva fotografija.”
Marko se okrenuo. Žena u tamnom kaputu stajala je na vratima dnevne sobe, kao da je već neko vreme tu. Pogled joj je prvo kliznuo po prostoru, pa se zaustavio na slici.
“Inspektorka Lara Novak. Premeštena iz Beograda.”
“Trifunović.”
Rukovanje kratko. Profesionalno.
Marko se vratio fotografiji. “Bio je u ovom razredu.”rekao je.
“Ko?”
“Milan Kovačević.”
Lara priđe bliže. Pogleda lica jedno po jedno. “I vi ste tu kolega.”
“Dobro zapažanje. I ja sam tu.”
“I ko je on?”
Marko nije morao da pita na koga misli. Samo je izdahnuo. “Poginuo je. Malo pre mature. Maj ’99. Velika tragedija.”
“Nesreća?”
Pauza.
“Sedeli su na krovu stare zgrade. Cugali. Bombardovanje. Nestala struja… Peti sprat.”
Lara je još trenutak gledala u fotografiju, kao da pokušava da pronađe nešto što ostali nisu videli. “A ovo je njegov otac” rekla je tiše.
Marko je pogledao prema fotelji. Tek tada je prezime dobilo težinu. “Da.”
Lara je još jednom pogledala fotografiju, pa zatvorila fasciklu na stolu. „Koliko dugo ste u službi, Trifunoviću?“
„Dovoljno.“
Blagi osmeh prelete joj preko lica. „To je obično odgovor ljudi koji ne vole dodatna pitanja.“
„To je obično odgovor na suvišna pitanja.“ Kratko odgovori Marko uzvrativši osmeh.
Tišina između njih bila je kratka, ali stabilna.
Lara se okrenu ka prozoru. „U Beogradu bi ovakav slučaj već zatvorili.“
„Verovatno ćemo i mi, ali odmah da vam kažem, ovo nije Beograd.“
Pogledi im se sretoše. „Vidim“, rekla je mirno. „Zato sam i ovde.“
Marko blago podiže obrvu. „Kazna ili nagrada?“
„Zavisi koga pitate.“
„Ja pitam vas.“
Lara zastade sekundu, kao da meri koliko sme da kaže. “Previše pitanja u pogrešno vreme. Nekome je bilo lakše da me pošalje ovde.“
„Privremeno?“
„Privremeno.“
Marko klimnu. „Ne volim privremene stvari.“
„Ni ja.“ Kratka pauza. „A vi?“ pitala je. „Koliko ste bliski sa…“ Pogled joj kliznu ka fotografiji. „Ovim ljudima.“
Marko slegnu ramenima. „Život vas razdvoji. U školi mislite da ćete zauvek ostati zajedno, a onda prođu godine. Sa nekima se čujem, sa nekima se sretnem.“ Zastade. „Sa jednom od njih gledam se već šesnaest godina svakog dana.“
„Supruga? Gimnazijska ljubav?“
„Tako nekako.“
Ponovo tišina. Profesionalna, ne ona neprijatna.
Lara još jednom pređe pogledom po stanu. „Ako je sve čisto, nema razloga da ostajemo duže.“
„Patolog će potvrditi.“
„U redu.“
Krenuli su ka vratima bez daljih pitanja. Izašli su iz zgrade. Magla je bila gušća nego ranije. Zgrada je iza njih delovala kao da je već zaboravila zbog čega su došli. Žuta traka je lepršala na vetru.
Lara zastade na trenutak pre nego što krene ka automobilu. „Lep grad“, rekla je.
Marko je pogledao prema Dunavu. „Naviknete se.“
„Dolazila sam često.“
„Poslom?“
„Ne.“
„Imala sam nekoga ovde.“
Marko je ne pogleda odmah. „Imali ste?“
„Prošlo je.“
Nije zvučalo ni tužno ni ogorčeno. Samo konstatacija. Magla je progutala vrhove mostova i solitera.
Marko otključa automobil, pa zastade pre nego što sedne. „Pošto ćemo od danas guliti dobar deo dana zajedno… mogli bismo da pređemo na ti?“
Lara ga pogleda, kao da meri da li je to opuštenost ili taktika. „Možemo“, reče. „Lakše je.“
„Dobro, koleginice.“
Blagi osmeh joj pređe preko lica.
„Znači poznaješ grad?“ upita Marko dok su ulazili u auto. „Ne moram da te vodim u obilazak?“
„Hvala“, rekla je i vezala pojas. „Znam dovoljno. A za detaljnije ću pitati.“
„Vodič uz doplatu.“
„Beogradske cene ili novosadske?“
„Mi smo jeftiniji.“
„Videćemo.“
Motor se upali. Brisači lagano skloniše vlagu sa stakla. Marko ubaci u brzinu. Automobil je lagano nestao u magli, kao da ga je grad progutao bez traga .
***
Dvorište prostrane kuće na Telepu bilo je zatrpano kutijama.
Crvena, izgrebana Dačija stajala je pod krivim uglom uz trotoar, sa uključena sva četiri žmigavca. Totalno novosadski. Iza nje, parkiran Opel Astra, sivi taksi sa žutom oznakom na krovu.
„Rekao sam ti — ima dosta“, rekao je Jovica, zatvarajući gepek Dačije dva tri puta jer brava odavno nije radila kako treba.
Nikola pogleda gomilu kutija. „Ti kad kažeš ‘dosta’, to obično znači dve kese. Ovo je preseljenje.“
„Humanitarna akcija, brate“, reče Jovica. „’Knjigom do osmeha’. Deca iz sela, biblioteke, znaš već.“
Nikola odmahnu glavom. „Znam ja. Samo ne znam zašto ja ovo radim.“
„Zato što si dobar čovek.“
„Zato što si ti zvao.“
Jovica se nasmeja. „I to.“
Nikola Ristić je bio taksista već deset godina. Od kako mu je propala firmica koju je pokušavao da razvije. Razveden. Previše vremena provodio u kolima, premalo kod kuće. Jovica mu je bio jedan od retkih ljudi kojem nije morao ništa da objašnjava. Bivši kolega iz taksija. Jedini koji mu je ostao blizu.
Iz kuće je izašla žena sa kesom u rukama. „Evo i ovo. Sve je to sa tavana“, rekla je. „Tata je bio računovodja znate, pa nije dao ništa da se baca. Sve je čuvao kao tajnu.“
„U redu je“, odgovori Jovica. „Mi ćemo sve preuzeti. Hvala vam mnogo u ime one dece koja će se lečiti.“
Nikola podiže prvu kutiju i oseti kako mu leđa protestuju.
„Sledeći put kupi kombi.“ našali se Jovica Vukša, zaposlen u IT firmi, nakon dugo godina u taksiju. Osnivač humanitarnog udruženja i pokretač raznih ekoloških i humanitarnih akcija po Novom Sadu.
„Sledeći put zovi ti nekog drugog.“
„Neću.“
Zastali su kod gepeka taksija.
„Čekaj“, reče Jovica i pruži mu novčanicu. „Bar da ti platim vožnju.“
Nikola ga odgurnu rukom. „Nemoj da me nerviraš.“
„Nije ponižavanje.“
„Neću pare.“
„Bar gorivo.“
„Neću.“
Pogledali su se sekundu, pa se obojica nasmejali.
„Tvrdoglav si.“
„I ti si.“
Podigli su još jednu kutiju. Dno popusti dok ju je Nikola spuštao na beton. Nekoliko knjiga skliznu napolje, a ispod njih se rasu šaka papira.
„E, jebi ga“, promrmlja Jovica.
Nikola čučnu da pokupi. Listovi su bili uredno složeni, ali požuteli od vremena. Memorandum firme. Službeni pečati. Godina u zaglavlju: 1999. Nikola zastade samo sekund. Prelete pogledom preko jednog potpisa, bez izraza. Zatim presavi papire, gotovo automatski, i ugura ih u džep jakne.
„Šta je to?“ upita Jovica.
„Ništa. Neki papiri. Bili ispod knjiga.“
„Baci.“
„Kasnije. Nemoj da mi se razvlači po kolima.“
Uze preostale knjige i vrati ih u kutiju.
„Ajde, da završimo ovo pre mraka“, reče Jovica.
Nikola klimnu. Nije znao zašto papire nije ostavio nazad. Samo ih je zadržao dok je nastavio da prenosi i utovara kutije s knjigama u svoj auto. Kutije su već bile skoro sve utovarene.
Jovica je brisao ruke o stare radne farmerke. „Ajde, još dve i gotovo.“
Nikolin telefon zapišta. Pogledao je ekran. Poruka. Nepoznat broj. Otvorio je.
„Zoran Kovačević preminuo. Sahrana u ponedeljak u 13h na gradskom groblju.“
Nikola je nekoliko sekundi gledao u ekran.
„Šta je?“ upita Jovica.
„Otac jednog druga iz gimnazije je umro.“
„Ko?“
„Milan Kovačević.“
Jovica klimnu. „Onaj što je pao?“
„Da.“
Kratka tišina.
„E, živote…“
Nikola spusti telefon u džep. „Idem u ponedeljak.“
„Normalno.“
Zatvorili su gepek.
Žmigavci na Dačiji i dalje su treperili kao da se svađaju sa sivim nebom.
„Ajde, da istovarimo kod mene, pa da popijemo pivo makar, kad već nećeš da ti platim vožnju.“, reče Jovica.
Nikola klimnu. „Važi.“
Motor taksija zagrme kratko. Bio je to samo još jedan dan.
Ponedeljak.
Nikola Ristić je radio od šest izjutra. Magla se još nije digla kad je pokupio prvu mušteriju ispred železničke stanice. Stariji čovek sa dve kese i neprekidnom pričom o penzijama.
„Gde ćemo?“
„Grbavica sinko molim te. Znaš, obećali su nam povećanje od 7%. Ne znam da li da im verujem. Već su nas jednom slagali. Ali su nam i dali…“
Nikola je uključio taksimetar i samo klimao glavom.
Grad je bio spor tog jutra. Ljudi su hodali bez žurbe, kao da je ponedeljak tek pokušavao da se dogodi.
Druga vožnja — studentkinja do fakulteta.
Treća — žena sa detetom do vrtića.
Četvrta — poslovni čovek koji je pričao telefonom i nije ni primetio ko ga vozi.
Nikola nije pričao mnogo.
Telefon mu je zazvonio oko jedanaest.
Pogledao je sat.
Još dva sata.
„Slobodan si posle dvanaest?“ pitao je dispečer.
„Biću.“
„Dobro.“
Spustio je slušalicu. U 12:20 ostavio je mušteriju kod Sajma. Pogledao je na sat. Vreme je da krene na groblje od kojeg se nalazio na deset minuta vožnje. Ugasio je taksimetar, skinuo oznaku sa krova i zaputio se. Kad je stigao parkirao je auto sa strane. Sedeo je nekoliko sekundi bez pomeranja sa rukama na volanu. Kao da razmišlja da li da izađe. Izašao je i zaključao auto. Hladan vazduh ga je presekao. Kapija groblja bila je otvorena. Ljudi su već stajali u manjim grupama.
Nikola duboko udahnu i uđe. Nekoliko starijih ljudi stajalo je uz ogradu, tiho razgovarajući. Dve žene u crnom šaputale su pored česme. Nikola ih nije poznavao.
Stao je malo po strani, zapalio cigaretu i pogledao prema okupljenima. Poznata lica su se izdvajala polako, kao kad oči naviknu na svetlo. Inspektor Marko Trifunović ga je prvi primetio.
Blago je podigao ruku. Njegova supruga Jelena se okrenula, pa i ona mahnu Nikoli. Nikola ugasi cigaretu i priđe.
Jelena ga kratko zagrli a Marko mu pruži ruku srdačno.
„Ristiću.“
„Trifunovići.“
„Drago mi je da si došao.“ reče tiho Jelena.
„Red je.“
Maja Lukić stajala je uz Jelenu i Marka.
„Zdravo, Nikola.“
„Zdravo, Majo. Dugo se baš nismo videli. Lepo izgledaš i dalje.“ Bila je ista. Možda tiša nego što je pamti.
„Hvala.” rekla je tiho.
Pored njih je stajala Smilja Petrović, sitna, nervozna žena koja je uvek bila zadužena za razredne fondove, takozvani razredni blagajnik.
„Jao, drugari moji“, reče Smilja, brišući oči maramicom. „Kao da je juče bilo.“
Nikola klimnu, ali ništa ne reče. Ljudi su se pomerili malo bliže svešteniku. Marko je stajao sa strane, profesionalno sabran, ali bez distance.
„Kako si? Baš je dosta vremena prošlo.“ upita Jelena tiho.
„Radim“, odgovori Nikola. „Ti?“
„Isto. Noćnu uglavnom, dežuram.“
“Još si u hitnoj?”
“Da,da. Još uvek taksi?”
“A šta drugo.”
Kratko su razmenili pogled. Maja je ćutala. Tada se nekoliko ljudi okrenulo ka ulazu. Šum tišine.
Tamara Vukadinović je ušla kroz kapiju.
Tamni kaput savršeno krojen. Kosa sređena. Zlatne mindjuše vijorile su da svetlucaju čak i na novembarskoj svetlosti. Visoke potpetice skupih cipela koje su zvučale preglasno na pločniku.
Nije žurila.
Trojica muškaraca išla su par koraka iza nje — Igor Babić, Zoran Miletić i Dragan Petrović. Dejan Ilić im se pridružio kod staze. Skupa odela, skupe cipele.
Tamara je zastala kod sanduka, spustila pogled, dotakla vence i kratko klimnula glavom porodici.
Bez suza.
Bez reči.
Kontrolisano.
„Evo kraljice“, promrmlja Nikola, dovoljno tiho da ga čuje samo Maja.
Maja ga pogleda oštro. „Nemoj!“
„Šta?“
„Nije mesto.“ odgovori Maja brzo.
Nikola slegnu ramenima. „Naravno da jeste.“
Tamara se okrenula i pogledom prešla preko okupljenih. Na trenutak su im se oči srele. Nije pokazala da ga prepoznaje, iako jeste. Zatim se okrenula nazad ka svojoj grupi. Kao da stoje na dva različita kraja istog vremena.
Posle opela pokojniku, ljudi su se polako razišli ka stolu postavljenom sa strane. Plastične čašice. Flaša rakije. Pogača na belom stolnjaku koji je vetar podizao sa ivica.
Nikola je uzeo čašicu. „Za pokoj duše“, promrmljao je.
„Za Milana“, dodade Smilja.
Popili su u tišini.
Igor Babić je prvi prekinuo tu tišinu. „Čudno kako vreme prođe“, rekao je, gledajući u daljinu. „Dvadeset godina kao tren.“
„Da čoveče. Sledeće godine nam je dvadeset od mature“, nadoveza se Stefan Marković.
Jelena podiže obrve. „Već?“
„Da“, reče Dragan Popović. „A mi je nikad nismo ni imali.“
„Bombardovanje“, rekla je Smilja setno nostalgičnim glasom. „Sećam se da smo čekali da vidimo hoće li uopšte biti završetka godine.“
„Nije bilo ni ekskurzije“, dodade Maja tiho.
„Ni maturskog plesa“, reče Igor.
Nikola spusti čašicu. „Ni Milana.“
Rečenica je pala među njih kao kamen. Tamara je otpila gutljaj rakije bez grimase.
„Možda je vreme da nešto nadoknadimo“, rekla je mirno. „Dvadeset godina nije mala stvar.“
„Pa da“, uzdahnu Jelena. „Možda da organizujemo okupljanje.“
„Ne neko sedenje u kafani“, dodade Igor. „Nego kako dolikuje.“
„Sala, muzika, večera“, reče Stefan. „Da se svi vidimo.“
„I da zovemo sve“, doda Smilja. „Baš sve.“
Nikola se nasmeja kratko. „Baš sve?“
„Šta?“ upita Dejan Ilić.
„Ništa.“ odmahnu Nikola.
Tamara ga pogleda. „Ako ćemo to da radimo, onda treba neko da preuzme organizaciju, neko odgovoran“, rekla je. „Da ne bude neka vaša improvizacija.“
„Ti ćeš, naravno“, reče Miroslav Janković polušaljivo.
Tamara slegnu ramenima. „Ako treba.“
Maja je ćutala i netremice gledala u Tamaru. Kao da motri šta će se sledeće desiti ili izgovoriti, jer se tenzija u vazduhu osećala jače nego miris tamjana.
Jelena pogleda Nikolu. „Dolaziš?“
„Videćemo“, odgovori.
„Ma dolaziš“, reče Smilja. „Ne možeš da izostaneš. Prijavićemo te razrednoj.“
Nikola klimnu, ali bez osmeha. „Ima vremena do juna.“
„Biće to dobra stvar“, reče Igor. „Da se zatvori krug.“
Nikola pogleda u zemlju. „Neki krugovi se nikad ne zatvore.“
Niko mu nije odgovorio.
Marko je ćutao i posmatrao. Takav je bio i u gimnaziji. Slušao više nego što je govorio. Navika koja mu je kasnije postala zanimanje. Vetar je raznosio miris rakije i vlažne zemlje. I negde između pogače i praznih čašica, nešto staro je ponovo počelo da se pomera.
