Magla je gusta, a boje su nestale. Drhtim iako ne pokazuje minus. Obučem se u toplu jaknu, ali ne stavljam kapu i rukavice. Ne želim da mi je udobno, samo da ne osećam zimu oko srca. Bojim se, ako se ušuškam, biće mi previše, možda čak i prijatno, možda se opustim, ali ću sigurno zaboraviti […]
Novembar je stigao i više ništa nije isto. Kada pogledam ujutro kroz prozor i vidim kako se sunce probija kroz jutarnju izmaglicu, znam da je toplo samo u sećanju, a da me napolju čeka hladan otrežnjujući vazduh. Ipak, moraću da izađem, nije valjda tako strašno? Svet na koji gledam i svet iz koga
Aerodrom je moje omiljeno mesto. Ako ste ikada primetili taj gusti, intenzivni vazduh kad u njega zakoračite, to je miris radosti studenta koji se vraća kući posle dugog polugodišta, nečije uzbuđenje zbog odlaska na predugo čekani odmor, miris hitnosti i neizvesnosti onoga što vas čeka na drugoj strani leta, a za mene strepnja i radost
