1. poglavlje Manon je stajala na ivici zgrade, gubeći se u pogledu na grad koji se protezao pred njom. Mislila je na sve što će izgubiti nakon ove večeri i na sve što će dobiti. Nije planirala da skoči, samo je stajala na ivici, osećajući kako joj život klizi iz ruke, a ona nije dovoljno […]
Nebo i zemlja započeli su rat. Smrznuti vazduh potavnio je put zvezdanog neba. Zemlja se bori duboko i postavlja granice na duši tame. Otežava bol jede krvave tragove svetlosti. Nebo i zemlja zaseda na granici. Ovaj rat bez bola se ne završi.
Ratno vreme je osvanulo, neprijateljstvo je nastupilo. Vojnik koji ne pripada ovom narodu svoje srce predao je maloj zvezdi. Zvezda koja brani svoju domovinu progutala je ponos u srce pustila zalutalog vojnika. Izmir je izgoreo rodila se Smirna. Grk je zavoleo Izmir, nudeći mu spas. Turkinja se izgubila u Smirni i prihvatila ključeve spasa.
Kad osetim da me u mislima ljubiš procvetam poput orhideje. Očima opijam tvoju ljubav Osećam dok me u snovima grliš Kad osetim procvetam poput bele orhideje. Bele orhideje osetim im miris dok mi ulazi u nozdrove. Nežnoću rastvaraš želje, Svojom snagom, isceljuješ bol. Kad osetim da me u snovima bodriš procvetim poput bele orhideje. Bele
Ponekad želim da nestanem. Da vetar odnese moje telo u zaborav.Da zemlja proguta moje telo. Da voda potopi moje kosti.Ponekad želimda nestanembez tragova.
Odavno si ti mene napustio. Ne zoveš me. Ne pišeš mi. Odavno si ti mene zaboravio. Ne boli te srce na spomen mog imena. Odavno si ti mene izbrisao. Iz svog života Iz duše Iz srca. Odavno si ti mene proterao. Poslao si me pakao. Iskvarila su mi krila. Odavno si ti mene prevario. Nazvao
Nećeš ga više sresti. Nećeš ga više ljubiti. Nećeš ga milovati po svilenoj kosi. Nećeš ga grliti dok ne ostaneš bez vazduha. Nećeš ga nežno ušuškati u svoje naručje. Nećeš više slušati njegov glas. Neće te zvati ‘oko moje’ i ljubiti u oko. Neće te ljubiti do ludila. Neće te više posmatrati do jutra nesvane.
Nisam se rodila pod srećnom zvezdom, da me u životu prati sreća. Sunce me nije zaštitilo od mraka. Zvezde me nisu ponele sebi. Voda me nije htela odneti. Samo me je zemlja progutala, mrak me je uzeo sebi. Na ovaj svet, donela me tuga. Nesreća me je uzela sebi. Tama me je obgrlila. Sreća
Ljubavi, možda bih te zvala iz očaja,ali ti se nikada više nećeš javiti. Zvala bih te i ti bi se uvek javio.Pričala bih sve dok ne ostanem bez glasa.Slušala bih tvoj glas i trudila se da mi ostanemelodija tvoga glasa u ušima.Smejali bi se glasno.Uz neku glupu komediju.Ti bi mi mrsio kosu.Pomalo bi se gađali
Igle u vene. Volela sam ga. Voleo je i on mene. Više od mene je voleo heroin. Voleo taj osećaj igle u njegovim venama.Taj miran, topao osećaj, blagostanje veliko opuštanje. Zadovoljstvo. Osvojio me je na prvu. Najseksi, najlepši, najinteligentniji frajer, kojeg sam ikada upoznala. Imao je tu auru mračnog muškarca, ali i onaj dečiji osmeh
Saša, Ivan i ja – David, najbolji smo drugovi još od vrtića gde smo se upoznali i postali nerazdvojni. Sva trojica imamo dvadeset jednu godinu i živimo dosta ležernim životom. Kako su nam porodice bogate i dobro stojimo finansijski, nismo se puno brinuli oko budućnost: provodili smo, partijali i uživali u lagodnosti. Saša i Ivan
Prolog Pogledom sam pratio riđokosu kosom do zadnjice, koja je hodala moćnim i sigurnim koracima do šanka. Zamahnula je rukom i ispravila kosu koja itekako privlači mnogo pažnje. Nosi kratku haljinu koja grli njene kukove i otkriva golu kožu ramena i vrata kojo itekako imam želju kušati. Nagađam da ispod ove tanke crne svile nema
