Ова седмица је вечна.Не да се окончати.Не да прећи у нови почетак.Мислила сам да ћу јој данас краја видети,али треба чекати јутро.Можда ће другачије сванути… Наде за јутро немам.Другачије не значи боље.Преживеће се данас, знам,иако не знам због чега.Било је претходних дана више надања… Говорим,није могло другачије,овако све треба да буде, баш како јесте.Данас не
Мој отац је провео животшетајући једном истом улицом,горе-доле, сваки дан.За њега није имало никаквог смисла обилазити друге улице и места. Ишао је другде само када мора. Годинама размишљамо улици мог оца,на којој га већ одавно нема.И прођем њом увек само због њега,знам да би волео да ме види ту. И помислим тада – како си
Волим те ја, Гаврило.Дај ми руку, дај.Је ли лакше сад?Тешко је заволети живот у преживљавању, знам.Овде је увек само мука и јад,сиротиња.Безболније је гинути. Како си ти млад.Што ниси чекао да порастеш?Знам, гушила те немоћ, ње си хтео да се ослободиш.Тешко је било, знам, тешко.И сада је тешко.Чекај, чекај, не жури.Дај ми руку, дај. Је
Шљиве су ове године добро родиле.Старији и физички слабији позвани су у Међеђу пекмез да готове.Хвала им. Наду повратише 102 логораша,нада безнаднима батином је враћена.Има их већ близу пет стотина и нас ланчара по логору шеће се још пет.Остали смо да сањамо да ћемо у Међеђи и ми да правимо џем. Јесте да нам је
Само да си се осмехнула…Душу да покажеш.Њу сјајну, у бљеску, младу…лицем скамењеним кријеш.Очи су те одале.У дубине тамне урасле, небо само гледају.Само да си видела свој осмех…Не би никада за себе рекла да ниси лепа.
Боли ме.Што си у туђини и међу туђима умирао.Сам.Знам, свако сам одавде иде. Узела бих те у наручје и говорила ти,сада бих ти умела рећи,наћи ћемо се, није ово растанак,раздвајамо се само на неко времеи доћи ћу ти ја, сигурно,само не знам кад.И чекају те тамо негде твоји.Нећеш бити сам. Не.Сада бих ти
Мог света више нема. Како је он био млад. У овим јарким бојама, сав у бојама… Ово је моја палата. Живела сам међу овим ходницима. Сваком камену знам место и смисао, свакој боји и фресци. Овде је све рађено по налогу богова. Добро је што сам обукла црну хаљину, као да сам знала да ћу
Мораш да знаш да се плашим.Плашим се овога што осећам.И све чекам да прође, да ми време покаже да смо умишљотина.Мислим, биће лакше и избећи ћу све борбе које нас чекају.Не, не плашим се борбе,плашим се да нас не сруше оне.То би ми било страшно.Волела бих да будем јака као ти.И тешко ми је да
Не знам зашто уопште инсистирам да разговарамо. И ранијих година, када нисмо смели ништа друго да радимо, осим да причамо, ретко ми се причало са тобом. И зато смо се свађали, јер смо били осуђени на речи. А ја волим да причам, а волиш и ти. И даље сваки дан покрећем разговор са тобом, по
1. poglavlje У Београду опстаје и данас, један, по закону, кажњив обичај. Истина, спроводе га малобројни, али самим тим што је и даље жив оснажује веру да ,,није све пропало кад пропало све је”.Свако јутро, у току радне недеље, пешачим одређену руту пре него што уђем у аутобус. То радим већ годинама. У свако годишње
