Nedavno sam pročitala, da čovek ne može da otkrije novo more, ako nema hrabrosti da iz vida izgubi obalu. Kao da mi je tog trenutka neko lupio šamar. Bila je to realnost. Shvatila sam u sekundi suštinu života. Ako želimo da otkrijemo novu kulturu, moramo iz vida izgubiti svoju zemlju. Da bi upoznali nove ljude, […]
Први пут, или можда већ хиљадити остајем нема кад треба да те опишем људима. Не знам шта о теби да кажем, а да не буде премало. Посебна си. Неискварена и пуна љубави. Далека, али најближа мом срцу. Ти си моја зелена боја, моје пролеће у сред зиме. Грлим ти душу и грлиш ме душом, разумемо
Када би ме неко питао какве очи су твоје, не бих умела да их опишем. Не бих знала да објасним преливање тих боја око зеница твојих. Када би ме неко питао какве су ти усне, ту бих засигурно занемела. Јер како да сликовито прикажем нешто у шта ни сама нисам сигурна? И на свако питање
Месецима ти нисам чула глас, а још га се сећам. Месецима ти нисам видела лик, а проналазим га у случајним пролазницима. Сваки други ми има нешто твоје, а опет није ти. И не, не патим. Осетим неку посебну емоцију кад нешто твоје препознам. Кад осетим познати парфем, кад ме песма сети на море, на нас.
Једног дана си пристала да ме под срцем носиш 9 месеци и од тог дана део сам твоје душе. Једног јутра пробудила сам се у твом наручју и од тог дана део си мог срца. То, једног дана, било је не тако скоро, али ти никада из мог срца ниси отишла. Ту си, ту те
Недостајеш ми. Али не оно као, већ ми истински недостајеш, физички ФАЛИШ. Фали ми твоја рука која ме подиже из пепела, твоје раме да на њему заборавим где сам и твој топли глас који је увек умео нешто паметно да каже. Фалиш ми да ми по милионити пут кажеш како на овом свету добри људи
Због тебе верујем, Богови земљом ходе. Због тебе верујем, мушкарци умеју да воле. Због тебе знам, доброта и љубав увек победе. Због тебе знам, девојке за љубав не моле. Ти, који си сваки мој корак подржао, сваку моју идеју испратио аплаузом, сваки успех дочекао са осмехом, а неуспех испратио добрим саветима. Ти, због кога заиста
Možda mi fališ. U trenucima kada pijem tvoj omiljeni čaj. U trenucima kada osetim poznat parfem na slučajnom prolazniku. Ili kada pada kiša. Možda mi nedostaješ u danima kao što je ovaj, ili kao onaj što je bio juče. Tmuran i sa puno vetra. U trenucima kada taj vetar donosi tvoje ledene poljupce. Kada vidim
Док напољу провејава први снег, неко, тамо негде, ужива у топлом чају и још топлијем загрљају. Неко плаче од среће, неко пак од туге. Неког грле нежне руке партнера, неког малене ручице, а неког изборане руке најмилијих. Оне уморне и тешке, најлепше грле, најлепше воле. Оне које су много прошле, али нису заборавиле шта значи
На тренутак помислим требало би, али схватим да одавно не вреди. Не вреди писати теби. Не вреди писати ни о теби, али опет ето пискарам по мало. Тек толико да се не угушим од сопствених мисли. Тек толико да ме жеља мине. Загрлим јастук и замислим тебе. Па њему шапнем све што бих теби да
Величанствени град. Град који ми улива нервозу и спокој у исто време. Град у ком бих се лако изгубила, али још лакше нашла пут до тебе. Место где у исто време желим да будем и не желим. Никада га нисам посебно волела, а сад сам заљубљена у његову скривену лепоту. Заљубљена у мирис јутарњег хлеба,
Лик ти видим у сновима Глас ти чујем у мислима Дозивам те у жељама, Али имам само траг парфема. Оног који најлепше мирише Оног који ме инспирише, Само то и ништа више. Да, још имам једну наду, Из мог срца, не могу да те украду И једну молбу фину “Пустите ме, да тражим га у
