Tihi heroji. Ljudi koji biju najteže bitke, a najšire osmehe na licu nose. Oni koji se ne predaju čak ni onda kada naizgled nema nade. Vrlo dobro znaju da se svaka utakmica igra do samog kraja, a da je, bez obzira na krajnji rezultat, najvažnije da ostave srce na terenu. Puni su života. Osmesi im
Pesma. Neopisivo lepa pesma ptica je prvo što je čula. Harmonija jutra koja se ne može dovoljno dobro rečima opisati. Mora se osetiti. Svim čulima. Čitavim njenim bićem prostrujio je talas sreće. Zahvalna Bogu na onome što trenutno ima, a istovremeno spremna da vredno radi na ostvarenju svojih snova, uplovila je radosno u novi dan.
Da li je život nekad protiv nas, Baš kad tražimo slamku za spas, Ili kad tražimo bar tračak nade, Zamišljeno gledajući vodopade? Ili smo mi sami protiv života, Onda kada nestane njegova lepota, Onda kad smo neprijatelji sami sebi, Kada ni slatkiši pomogli nam ne bi? Ne ignoriši nikako pčela roj, Koje tad
Kad stare rane iznenada zabole, I ostave te oni što navodno te vole, Kad izgubiš se na putu ka sreći, Sam ćeš sebi biti oslonac najveći. Osetićeš veliku u duši prazninu, A spas ćeš potražiti u hlebu i vinu. Izgledaće kao da sreće nema više, Ali sunce uvek dođe posle kiše. Ostaće pored
Na času smo hemije poslednji put, veseli i razdragani, niko nije ljut. Pričamo o snovima i željama našim. Znam da nema razloga ičeg da se plašim. Ali čudan osećaj opet mi se javlja, I kamen na srce moje meko stavlja. Neću da se završi u sebi duboko, Zato jedan biser krasi moje oko.
Šta za tebe predstavlja sreću? Možda kad kažeš slatkišima: “Neću!” Ili kad vidiš na grani pticu, Možda kad dobiješ lizalicu? Za mene to bejahu materijalne stvari, Htedoh i ajfon, a i ferari, Htedoh uistinu mnogo štošta, Ne pitavši sebe koliko to košta. Toliko bejah željna moći, Da ne rekoh sebi nikad: Koči! Nastavih
