Daljine, zamišljene blizine. Maštaš, nisi sama. Ipak, odjek svog glasa čuješ svakog dana.   Daljine, kilometri i krivine do srca koje voliš. Iznova se boriš da kilometre nekako ne brojiš.   Daljine, i sve te brine. Kako je tamo negde, njima bez tebe. Dal’ im nedostaješ ili bleda slika postaješ.   Daljine, preklinjem vas- Postanine

Prosla je još jedna hladna zima. Grad se napokon raščistio od prevelikog dima.   U srcu još uvek jedna hladna zima boravi. Da se nikad ne zaboravi, kako smo se beskrajno voleli.   Sneg je neprekidno padao u noći kad osećaj topline u nama je zavladao.   Ljubav nije marila za hladnoću. Slavila je sto

Znam da te boli kad čujes- nikada neće biti bolje. Pokušavaš da se ne otruješ, ne spuštaš glavu dole.   Znam da te boli kad gledaš jedno uplašeno dete. Zbog njega ne smeš da se predaš. i on je biće sa ove planete.   Znam da te boli suza svake majke koja se za decu

Ti si jedini koji moze da me izbavi, kad ceo svet nestaje u tami.   Pored tebe svi smo sigurni. Dok mnogi misle da su sami, ruku spasa traže u galami. Ona je tamo gde mirišu tamjani.   Utočište za svaki bol, sklonište kad se život pretvara u brodolom.   Molitva dušu leči, a kad

Ti si moja pobeda, odličja mi nisu potrebna. Znam da sam uspela jer nisam odustala, ljubav je pobedila.   Ti si moja pobeda, mesto gde duša odseda. Sklonište za jako nevreme, uvek tu da reši dileme.   Ti si moja pobeda, ruka za spas. Moj razumni glas.   Ti si moja pobeda, u danima kad

Neke ljubavi ne traze objasnjenje, one samo postoje u nama. U njima se dani ne broje. U njima nikad nisi sama.   Lakse podnosiš bitke svoje i dane kad svet je samo tama. Znaš da je njegovo srce tvoje, on zna miris ljiljana i tvoje omiljene boje.   U ljubavi se srca množe u dvoje.

Pojavi se katkad neko, poslat da ti vrati veru da i ovde moze biti lepo. Taj ide u pravom smeru. On mozda nema ni dom, ali ima veru.   On zna Božji zakon. Jedino njega se plaši, daje mu veliki naklon.   Kad izgubiš veru da još postoje srca koja kucaju tako, On ti posalje

U ovoj prici nema kraja. Samo staza koja vodi  do beskraja. I sve u njoj bila je magija.   Sanjala je more, osmehe. Plime i oseke. Mislila da tamo, sve će biti bolje.   Želela je njega, bio je sve sto joj treba. Voleo je nju, i tiho bi joj pricao, da je ona dar

Ispod bedema starih opekotina, krije se bol čuvana godinama.   Sećanja su tada jedino što preostaje, kad dodju dani da sve ti nedostaje.   Rane na srcu zacele se teško. Iza svakog osmeha, sakriju se vešto.   Znaš da si voleo. U tvom srcu živela je ljubav i onda kad svaki deo njega je boleo.

Svaki tvoj dodir na koži ostaje vekovima I tada svaki nemir Putuje daleko, s’ brodovima.   Reči se pretvaraju u pesme Koje najveći pesnici stvaraju. Danas ni onaj najhrabriji to ne sme.   Veruješ da neko gore stoji uz nas. Zna naše snove i čuje naš glas.   Sazvezdje na nebu iznad nas osvetliće put.

Takvi kao ti više zemljom ne hodaju. Koji na dlanu srce daju, od tebe nikad ne odustaju I svaku tajnu sačuvaju.   Takvi kao ti Žive jos samo u pesmama i knjigama. I dane broje do ponovnog svitanja.   Takvi kao ti izloženi su u muzejima Kao trag prošlog vremena. A jedan unikat, bice u