Ja sam tvoj jedini mogući izbor. Pogrešan. Tele spremno da utrči u zagrljaj dželatu, nesvesno da tvojim napuklim vratima vuče me mračna magija detinjstva koje se ponavlja, ples krivice i naivne vere u neko bolje sutra što menja sve iz korena. Ti si portal kroz koji nasmejana ulazim u obećanu zemlju, samo da bih […]
Bilo je kasno popodne kad se našla nadomak Martine kuće. Još uvek je bilo jako vruće. Brisala je znoj busenom papirnih maramica, ali on joj je uporno rosio čelo, čineći jenervoznom. Kuća njene sestre nalazila se negde na polovini periferne ulice. Jednostavna, u belo okrečena, sa malenim dvorištem prepunim narandžastog, žutog i purpurnogcveća, odavala je
Gledaš me, gledaš me… Uporno ti oči hvatam u mrežu senovitih sumnji. Pitam se da li me vidiš? Vidiš li plamen iza stidljivog osmeha? Vidiš li, s one strane bola, radost življenja? Nežnost gde kulja iz stisnutih zuba pobesnelog psa preplašena, zgrčena? Vidiš li razigrano dete u šarenim krpama i staru dušu skrivenu u grudima?
1. poglavlje 1. On je visok i još uvek ima crnu kosu Malo je pogrbljen i niko ne zna kako se zove Dok je bio mlađi verovao je da je lep i zgodan i lutao je gradom tragajući za tim nečim mekim ženskim što mu je nedostajalo Uzalud, naravno Nijedna ptica mu nije sletela na
Ovo je baš neki dobar dan NIšta se posebno nije desilo I verovatno neće I ne mora Prohladno jutro svakodnevica popodne spokojno miriše na kafu na tamni biskvit i fil od narandže preliven čokoladom miriše iako taj kolač nisam čak ni napravila ipak grizem ga slasno nevidljivi slatkiš nevidljivim zubima Sunce je danas tako nežno
Ne gledaj me tako, poljubi me. Znam da sam ti čudna. Večeras nisam razigrano mače Niti mudra sova što zna odgovor Na svako tvoje pitanje. Večeras, ja sam samo izgubljeno dete koje ništa ne shvata. Ovaj svet je prepun mračnih tajni ne daj mi da u njihovu utrobu potonem Pusti me da se igram u
Kad prošlost zategne konopac I stegne srce u grudima I kad misao ustukne Pred iskrivljenom slikom svemira Koju kreira strah Nemoj da brineš za mene Prosto nemoj Reci mi da sve biće dobro Na kraju Zagrli me tako Da osetim kako kulja Topla svetlost Između ponora naših grudi Stisni me čvrsto Svojom snagom me usadi
Noć Kakva je to senka Minula Zamućenom ivicom Mog vidnog polja? Ne Nisam luda Videla sam taj Ubrzani pokret Titraj mračne energije Izmilele Iz japanskog horora Ne smem da priđem Ne smem ni da bežim Staklo je Previše tanko Mogla bih ga razbiti Uspaničena I ugušiti se U sopstvenoj krvi Pretećoj atmosferi Spoljašnjeg sveta Senka
Kiša je padala celu noć, ali je dan osvanuo blistav i prepun sunca. Hana je, uz veliki napor, odbacila sećanje na snove i na mamin osmeh iz kog su izvirivali zastrašujući, vučji očnjaci. Krišom je uzela dedine velike makaze iz fioke u hodniku i neki prašnjavi kanap iz šupe. Razmišljala je gde da pronađe staru
Umornih očiju, kroz prozor je gutala prizore prekrivene tamom. Uspavljujuće brujanje autobusa teralo je na dremež, ali san bi je uhvatio samo na par minuta, nakon čega se budila još iscrpljenija. Kraj nje, srećom, niko nije sedeo.
Jesen je počela naglo i razvijala se nekontrolisano. Dan za danom je pljuštala kiša i tmurni oblaci su opsedali vidik kojim se volela opijati sa prozora svoje sobe. Nije ni čudo što joj je raspoloženje bilo grozno. Umesto slika spoljašnjeg sveta, pred očima joj je promicao film njenog života. Siva ulica i bljatnjavi sokaci. Sivo
Dve jabuke su već danima stajale na njenom radnom stolu smeštenom u dnu sobe, ispod prozora. Kroz stakla koja nisu bila baš sasvim čista jesen je dobacivala svoje živahne tonove. Gomile knjiga i svesaka, otvorenih, ovlaš prelistanih i odloženih stajale su razbacane svuda unaokolo po glatkoj površini. Jedna jabuka je bila žuta i pegava, tek
