Usne su joj zašivene ružamaoči su joj urasle u korov.Teško je prodreti kroz bodljikavu žicunjenog zatvora. A opet,ne mogu da ne mislim na nju.Na njene obraze trnjem izbrazdaneJagodice užegle na suncu. Njeno ćutanje me muči i drži na lancupoput žednog pseta. Zanet žudnjom, naskačem na njene žaokei plivajući u krvi zaspivam. Moje i njene ustajale […]

Daj mi to zrno svežineiz svog daha,pogled oka koji oživljava.Kad tvoju ruku ispustim,uvek se izgubim.Mrzim što je tako.Moj izvor života je i tvoj.Pa zašto smo ondaoboje ispijenikad smo u raskoraku?Zašto smo iskričavisamo dok zgrčeni u ljubavnom klinčubulaznimo o večnosti?Istina je da potpuni smoi kad smo razdvojeni.Istina je i da smo vazdarastrzani čežnjomi ćutljivim kajanjem.Kristali iznikli

Sam si,na pustom ostrvu,ošinut vetrom, izgoreo na suncu.Brodovi su otplovili,ali ne mariš.Tražio si to.Previše si čudanda bi sebilo gdepotpuno uklopio.Previše sumnjanja, premalo vere.I po ko zna koji putnigde ne pripadaš.Ipak, nešto je drugačije.Krenuo si jedinim putemkojim si mogao krenuti.I ne žališ.I nisi usamljen.Sva svetla u daljini tvoj su dom.

Zašla sam duboko u pustarui pronašla miru ruševinama uraslim u korovi u kupine.Vetar je ovde ćudljivi povija isušene glaveustremljene ka nebu.Vetar je jak, rastinje žilavo,i borba je ravnopravna.Ne znam da li pripadam ovde,ali deo mene duboko je prožetovdašnjom tišinomi otkriva istine o sebiu isprepletenosti života i smrti.U sumornoj banalnosti pejzaža.Pred kišu, razigrali su se mirisi.Utihnuo

U praznom bolničkom hodnikujasno, žuto svetlo mirno treperi.Njeno mlado, snažno telo ispunjavastolicu od narandžaste plastike.Kad bi pustila glas iz grla,ne bi bilo odjeka.Ništa nije kao što očekuje, ali ona toi ne pokušava da proveri.Bela vrata sa zamućenim staklimanisu sterilna,i iza njih ne vrišti jeziva tišina,već hitri koraci u drvenim klompama,tresak nekih unutrašnjih vratai nejasni glasovi,

Reci mi, koje je boje dugo umiranje?Da li je belo i ispijeno kao tvoje nepomično licekoje vreba iz drvenog kovčega,ili rumeno i podbulo od nesna, kao ovo moješto viri iz ogledala?Boli me taj pogled, a opet,ne mogu te se nagledati.Tanka skrama razapeta preko finih kostiju.Izveštačena šminka kao da je smišljenada još više istakne sve što

Ponekad život se zaglavi u procepe između svetova. I ma koliko gurali kola, ne možemo dalje istim putem, slepi i gluvi za tuđe sudbine, slepi i gluvi za sopstveni usud. Jer svi smo delovi mašine na fabričkoj traci, nevolja tuđa sutra je naša kleta sudbina. Ko to odvaja ispravne primerke od škarta? Ko određuje koja

Moć, makar tako mala da je jedva osećamo lako se pretvara u nagon zveri kad oseti da došlo je vreme da izmili iz rupe u kojoj se krije, vreme za čudovišta iz mračnih mitova za kljunove pune naoštrenih zuba, za peraja ubojita, skovana u paklu. Za predatora koji namiriše iscrpljenu žrtvu, izloženu na ledini i

  Ja sam tvoj jedini mogući izbor. Pogrešan. Tele spremno da utrči u zagrljaj dželatu, nesvesno da tvojim napuklim vratima vuče me mračna magija detinjstva koje se ponavlja, ples krivice i naivne vere u neko bolje sutra što menja sve iz korena. Ti si portal kroz koji nasmejana ulazim u obećanu zemlju, samo da bih

Gledaš me, gledaš me… Uporno ti oči hvatam u mrežu senovitih sumnji. Pitam se da li me vidiš? Vidiš li plamen iza stidljivog osmeha? Vidiš li, s one strane bola, radost življenja? Nežnost gde kulja iz stisnutih zuba pobesnelog psa preplašena, zgrčena? Vidiš li razigrano dete u šarenim krpama i staru dušu skrivenu u grudima?

1. poglavlje 1. On je visok i još uvek ima crnu kosu Malo je pogrbljen i niko ne zna kako se zove Dok je bio mlađi verovao je da je lep i zgodan i lutao je gradom tragajući za tim nečim mekim ženskim što mu je nedostajalo Uzalud, naravno Nijedna ptica mu nije sletela na