Желим да будем кап кише која ти косу дира, Виолина која твоју омиљену песму свира. Да будем брод којим кроз океане пловиш, Амајлија око врата да се никад не бојиш. Желим да будем твога срца најсветлији грех, Секунда када си рођена, месец, година , век ! Хлад који ће те спасити од врелине лета, […]
Назови како хоћеш лавину која пред собом носи све, Ми смо ти који је управо гледамо ; Магичан призор светлости изазива нам последњи смех, Подсећа ме на трен кад нисмо хтели сну да се предамо… Дрхтали смо скупа као славни љубавници старих времена, Живели осећања у којима су уткане чудесне сузе твоје ; У
Од очекивања људи умиру брже него од мача, А од речи топле се и најхладније душе насмеју; Корак твој је лаган, отвориће се која желиш врата, Веруј у себе, радуј се, лепе мисли нека ти душу греју. На путу овом, не мораш говорити пуно, Јер тишина рађа за живота све; Они који иду храбро
Упознаћу те ускоро, то сада већ знам, Странци смо, али миришеш на јесен; Небо ће бити боје ваниле, таквог укуса биће и дан, Дочекаћемо заједно мрак и оговараћемо како је ружан Месец. После векова потраге за тим стихом који фали, Жедне пустиње ће ту силну утолити жеђ; Ти си та савршена олуја за коју
Не тражи од мене да спашавам свет, Одавно нисам њега део; Уместо тога поклонићу ти плави цвет, Лептир је на њему живео дан цео. Од јутра до мрака, мирисао је те чари, Живео радости овоземаљског живота. За њега су те латице биле све за чиме мари, Као што су за мене зенице твога ока.
Danas te ljubim jer moram, znaš? Sutra nikom nije obećano. Jedan stih o tebi drhti baš , Zlatnim sjajem je nebo ispisano. Ako je reka duša nekog grada, Onda ću biti Pariz, a ti moja Sena. Jezgro si svega čemu se jedno biće nada, Danas te zato posebno ljubim, oprosti ako me sutra nema.
U zemlji velikih snova i tek rođene nade, Nebesa su bljesnula i zaćutala na tren ; Ljudi usijanih srca novu ideju sade, Usred mraka nazire se Sunca sen. Hodaj ponosno ti građanine mali, Ne plaši se lažnih proroka pretnji; Na Slaviji su sada peščani vali, Zakopavaju one koji su radili ono što nisu smeli!
Ispod oblaka, nova se priča kuje, Kiša je suzama prekrila more ; U tvojim očima moje lice više ne stanuje, Talasi više nisu plavi, niti su rujne zore. Svi su ljudi bledi, jedni na druge liče, Kosmos nam je postao jeftina bara ; Bez tebe, shvatam da sam samo grešno ljudsko biće, Ispod oblaka,
Zaboravi na svet koji te guši, Poslušaj zrno sumnje koje kaže: “ Uradi ono što prija duši “. Ukrašću te tada i biću prvi koji će iskreno da te slaže. Odvešću te daleko, Jer si i sama oduvek tamo. Negde gde odzvanja koraka tvojih eho, Nema više brojanja sata niti nam je do toga
Zar i ti, Sunce moje milo? Sreća naša još uvek spi, Ako je ikad među nama ljubavi bilo, Ne budi je još uvek, nek u snovima vri! Sa prvom rosom će nestati, zvezde će se sakriti, Neko će pokucati, ali se vrata neće otvoriti. Ne dugujemo ništa, ali uredno plaćamo sve, Za par trena,
