Да ли постоји особа која је данас устала сасвим доброг расположења, Отпутовала на места где увек саму себе воли? Недодирнута од стране унутрашњих врења, Да ли је стварно успела да потисне све оно што је боли?   Волео бих да је упознам и да поделим са њом вожњу, У једном правцу, да упијем нешто корисно

Нека је Хемингвеј писао о снеговима са Килиманџара, на мом путу сам стао пред нечим што ови предели имају. Лепотица са латицама белим од Бога је дата, Волујак је успавани врх на коме облаци наш свет додирују.   Са дна сам гледао ка тој снежној круни, Обасут пролећем и морем зеленила. Последњи од своје врсте

Увек си све лепша, никад ниси иста, Одакле си се створила ти, принцезо бистра? Док те зимзелене горе посматрају са висина, Ти не журиш; Божији си дијамант коме је суђено да сија!   Украла си погледе, намамила осмехе, Засветлуцај још једном, да моје срце бар на трен подстакнеш. Сад схватам зашто су сва сунца на

Ходао сам синоћ улицама града који сам волео, Треперило је срце моје од бола које ми је донео. Да бих лепше путовао, лебдим као песма, Видим светлуцаве мраве испод мрачних небеса.   Што ме више стеже, то летим све више, Хладно постаје за мене, све теже дишем. Где год да одлетим у ноћи где ми

Нисам заборавио шта се током претходних година збило, Не бих о томе, јер данас је баш леп дан. Ово је време кад стих сам пада у крило, Записаћу га и прошетаћу, јер баш је леп дан.   Утрошио сам пар суза на сећања драга,  Чисто да се опет осетим да сам живео. Поносно се насмејем

У који год час да се појавиш, бићу будан, Ноћ је најславније доба тишине ; Не могу да будем срећан, ако је теби живот тмуран,  Нити желим да летим ако до тебе не воде те висине.   Ко зна колико морамо мудри да будемо,  Само да би схватили да нам то није доста ; Сањао

И лоша песма мора да буде написана, Јер она за себе сматра да је веома фина! За носталгију су сећања омиљена храна, Зато сија над Нилом Сунце из давнина.. Опростићемо себи што нисмо мудри, Али никако што нисмо више лепи;  Да ли је битно какви смо сада људи, Ако нисмо због љубави слепи? С времена

Постојим оног тренутка, када моје одсуство постане стварно, А престајем да дишем онда, када твоје присуство више није важно;   Мислио сам да је равнодушност тешко стање за једног човека, А заправо је срце у кавезу лепше него мртва река.   Колико год да се будимо са убеђењем да смо одабрани, Те исте вечери сазнамо

Има ли чега лепшег од осмеха жене која те искрено воли? Један такав осмех може извући планету из ове коме; Отопити ледене одаје где се скривају слатке боли, Послати их назад у свет са поруком да новог човека лове.   Један такав осмех  чак и Сумњу може савладати, А сумња је отров који нагриза све

Свиђа ми се мирис јутарње кафе, Ритуал века је будити се поред твоје косе ; Испуниш ми срце као да одувек зна те, Тама је, али ватра жива још је.   Не жури, време ће нам ионако побећи, Чак ће и овај мирис временом избледети; У једном даху, планете ће нам сан однети, Ако ништа

Желим да будем кап кише која ти косу дира, Виолина која твоју омиљену песму свира. Да будем брод којим кроз океане пловиш, Амајлија око врата да се никад не бојиш.   Желим да будем твога срца најсветлији грех, Секунда када си рођена, месец, година , век ! Хлад који ће те спасити од врелине лета,