1. poglavlje

Poglavlje Prvo

Rečenica bez tačke

Nikada nisam verovao u slučajnosti, ni u Boga, ni andjele ni demone.
Samo u ljudsku glupost. I zidove koji pamte više nego što bi smeli.

Zgrada u kojoj sam živeo bila je od onih koje ne izgledaju kao da kriju tajne — dok ne prisloniš uvo na cevi.
Onda čuješ stvari.

Ne znam da li ovo pišem da bih razumeo šta se desilo, ili da bar ostane nešto iza mene ako me sutra ne bude.
 

Zgrada je stara, od onih sa hodnicima što uvek mirišu na vlagu i tuđu večeru.
Čuješ korake iznad sebe, razgovore kroz zidove, ponekad i smeh.
Niko te zapravo ne vidi, ali svi znaju kad si se vratio kući.
Ovde tajnost ne postoji — samo tišina koja se pravi da je nečija privatnost.

Kad sam se doselio, mislio sam da ću tu ostati par meseci, da napišem nekoliko tekstova i pobegnem dalje.
Ali zgrade kao ova znaju da zadrže ljude.
Ne znam da li zbog kirije, osećaja pripadnosti, ili onog nečeg što ne umeš da objasniš — ali svako ko ovde dođe, ostane duže nego što je planirao.

Niko ovde nije slučajno. To se vidi po tepiščićima ispred stanova, po cipelama ostavljenim “na momenat” ispred, po navici da se “dobro veče” kaže tek na drugom koraku. I kad prođeš, osećaš da te ipak prate pogledom kroz špijunku, ne iz radoznalosti, nego iz potrebe da znaju ritam kuće.

U ovoj zgradi tajnost ne postoji. Postoje samo stvari koje niko ne zapisuje.

Doselio sam se krajem proleća, dan kad su majstori u komšiluku skidali staru tendu i psovali vetar. Stan je bio prazan i dobar: visoki plafoni, drveni prozori koji su puštali svetlo kao da je voda. Uveče, kad se prvo spuštanje tišine raširi hodnikom, sve zazvuči kao da si na stanici kroz koju voz više ne prolazi.

Zgrada u kojoj živim stara je više od pola veka.
Nema fasadu kakvu bi danas neko fotografisao, ali ima kosti.
Četiri sprata, četrnaest stanova, i dvorište u sredini — kvadrat od cigle i senke.
Prozori gledaju jedni na druge, pa i kad si sam, znaš da nisi nevidljiv.
Kad pada kiša, voda klizi niz zidove kao niz lice.
U zoru, sve izgleda kao da se kuća proteže posle sna.

Moj stan gleda pravo na Anjin.
Naši prozori se ne dodiruju, ali svetlost prelazi s jednog na drugi — tanka, zlatna nit u kojoj se prepoznaju oblici.
Nekad se, kroz zavese, vidi pokret ruke ili senka koja prolazi.
Ne toliko da znaš ko je, taman toliko da znaš da neko jeste.
Zbog tog rasporeda, sve u zgradi deluje blisko, ali ne i dostupno.
Svi su na domak pogleda, a niko stvarno ne vidi nikoga.

Hodnici su uski i dugi, sa ogledalima koja nisu tu da ulepšaju prostor, nego da prošire svetlost.
Kamen po kojem hodaš izlizao se od godina, kao tastatura koju svi koriste.
Na svakom spratu po četiri stana, osim u prizemlju, gde su samo dva.
Tamo su gazdarica i domar — kao da čuvaju ulaz, ili kao da se boje da nešto ne izađe.

Na zidu kraj poštanskih sandučića stoji tabla s imenima stanara, ali pola tablica je izgrebano, izbledeo natpis, ili su samo inicijali.
Neko je jednom markerom dopisao:
“14B.”
Ali takav stan ne postoji.
Niko ga nikad nije video.
Verovatno šala nekih klinaca da zezaju poštara.
Zgrada ima svoje mitove, kao svaka.
Uvek neko čuje nešto, vidi senku, oseti promaju.
Sve to postane deo priče, pa više niko ni ne proverava.

Kad sam se doselio, hodnik je imao jedan miris.
Sad ima četrnaest.
Po njima znam ko je kod kuće: kafa, varivo, parfem, lak za nokte, deterdžent.
Zgrada je kao ljudsko telo — svaki stan je organ koji ima svoj ritam i funkciju.
A ja, izgleda, živim negde između srca i pluća.

U prizemlju, desno od ulaza, živi gazdarica, Milena Petrović.
Uvek doterana, čak i kad iznosi đubre.
Kažu da je bila učiteljica, ali više voli da se predstavlja kao „vlasnica zgrade“.
Ujutru je vidiš na prozoru s kafom u ruci, popodne s metlom.
Svi računi za zgradu prolaze kroz nju, a pola stanara se žali da im ne stižu.
Kažu da poštar greši, ali meni deluje da poštar zna bolje od svih ko je kod kuće.

Pored nje, u drugom stanu prizemlja, živi domar, Živorad Kovačević — svi ga zovu Žika.
On ne priča mnogo, ali zna sve.
Zna kad je koja sijalica pregorela, kad je neko promenio bravu, kad je voda stala.
Kažu da nikad ne spava, samo sedi u svojoj radionici iza kotlarnice i popravlja ono što niko nije tražio da popravi.
Ima ključ od svega, i to ga čini i korisnim i neprijatnim u isto vreme.

Na prvom spratu — Blagojevići.
Otac Miroslav, majka Danica, ćerka Marija.
Miroslav radi nešto “na građevini”, što u prevodu znači da uvek ima alat, ali nikad vremena.
Danica je od onih žena koje pozdrave svaku komšinicu i zatim se naknadno prekrste, za svaki slučaj.
Marija ide u školu, nosi teški ranac i uvek ima slušalice.
Ponekad joj društvo pravi neki stariji momak, ali on nikad ne ulazi u zgradu.

Stan pored njih drži Nikola Jović, programer.
Tih, uredan, računar uvek uključen.
Kad prođeš hodnikom, čuje se samo tihi zuj monitora.
Kažu da radi od kuće, i da mu se dan i noć često pomešaju.
Ponekad naruči tri pice zaredom, a pojede samo jednu.
Ostale valjda koristi kao dokaz da nije sam.

Jelena i Goran Delić. Jelena radi u smenama, često izlazi pre sedam, bela uniforma ispod jakne.
Goran se ređe viđa po hodniku; kad prođe, zveknu ključevi pa opet tišina.
Noću se iz njihovog kupatila ponekad čuje voda kako dugo teče, pa stane.
Televizor im kratko zasvetli oko ponoći, kao da neko proveri da li radi pa ga ugasi.

A u stanu broj 6 — Dr. Branko Radonjić i supruga Milica
On uredan, sa šeširom nedeljom; ona sa maramom, korak do koraka.
Na prozoru im stoje dve saksije i između njih knjiga koja liči na Bibliju.
U hodniku se uvek jave, ali u stanu se često čuje pojačan TV, pa tišina.
Milica ume da kaže “Dobar dan” kao da je ta rečenica već presuđena.

Na drugom spratu — advokat, Petar Jovanović.
Ima uvek besprekoran sako i pogled koji te meri dok pričaš.
Nikad ne viče, ali svi znaju kad je nervozan jer mu vrata zalupaju dvaput.
Kažu da se često vraća kasno noću, da mu klijenti dolaze i u nedelju.
Sledeći stan — Vesna Ilić, radi u auto-salonu.
Uvek je na štiklama, i nikad ne znaš da li ide na posao ili se s posla vraća.
Kažu da zna sve o automobilima, ali više o ljudima koji ih voze.

A onda ona, Anja Savković — moja komšinica.
Došla pre tri meseca, mirna, uredna, uvek nešto popravlja ili premešta.
Radi u smenama, nikad ne znaš kad je kod kuće.
Kad se pojavi u hodniku, uvek ima onu tišinu oko sebe kao da je ponela iz nekog drugog stana.
U njenom prozoru svetlo gori duže nego kod ostalih, ali nikad nije jako.
Toliko o njoj.
Za sada.

Ja sam u osmom stanu, preko puta nje.
Ne volim ogledala, ali ovde su svuda.
Možda zato pišem — da se ne gledam, nego da gledam druge.

Na trećem spratu, prvi desno — Nenad Pavlović, bivši vojnik.
Kažu da ne spava dobro, i da je jednom zvao policiju jer je čuo korake u zidu.
Rekli su mu da to nije njihova nadležnost.
On i dalje sluša.
Preko puta njega, Ljuba Ristić, udovica.
Ona zna svačije prezime, i ne zaboravlja rođendane.
Uvek miriše na sirće i ajvar, a po hodniku ostavlja sitne poruke tipa: “Ne lupajte vratima”.

Do njih su Filip i Irena, mladi par.
Sve im je novo — nameštaj, zavese, mirisi.
Kroz zidove se čuje njihov smeh, ali i tišina koja zna da traje duže nego što bi trebalo.
Kažu da su srećni, ali kad ih vidiš zajedno, kao da svako od njih misli da je onaj drugi srećniji.

Poslednji stan, 14 — Sava Bošković, fotograf.
Njegove roletne nikad nisu podignute, a svetlo uvek gori.
Kažu da radi noću, da razvija slike, mada niko ne zna čije.
Domar mu ponekad nosi kablove, ali se brzo vraća.
Kažu da je miran čovek.
Kažu i da mu se nekad vidi senka kroz zavesu.
Kao da stoji i gleda.Noću zgrada ima drugi ritam.
Sve što je danju zvučalo obično, postaje deo nečeg većeg.
Cevi dišu, zidovi se šire i skupljaju, koraci na spratu iznad menjaju ton.
Ponekad se čuje udarac, kao kad neko zatvori fioku u praznom stanu.
Znaš da nema nikog, ali opet osluškuješ.

Mene ne plaši tišina.
Plaši me ono što se ponovi.
Dva ista udarca u razmaku od pet sekundi, tri puta za redom — to više nije slučajnost.
To je navika.

Pre dve noći, oko dva ujutru, čuo sam kako nešto kucne u cevi.
Ne kao kad grejanje proradi, nego kao kad neko proverava da li ga slušaš.
Zatim šum, kao voda što se naglo pomeri, pa stane.
Posle toga — ništa.
Zgrada je opet disala.

Anjin prozor bio je osvetljen.
Tanka senka prolazila je pored zavese, gore-dole, nekoliko puta.
Kao da hoda, kao da traži nešto.
Svetlo se zatim ugasilo, ali senka je ostala još trenutak, u odsjaju sa mog zida.
Tek tada sam shvatio da pišem po sećanju, ne po papiru.

Zgrade ne spavaju, to sam odavno naučio.
Samo menjaju glas.
U toku dana su šum i priča, noću postanu šapat i disanje.
Ako ostaneš tih, čućeš ih.
Sve njih, svih četrnaest stanova.
I još nešto, dublje, sporije.
Kao da pored svih stanova, u nekoj praznini, kuca nešto što ne bi trebalo da ima srce.

Kažu da se u zgradama kao što je ova svi poznaju.
Laž.
U ovakvim zgradama svi samo znaju kada se neko vraća, ne i ko se vraća.

Kad se Anja doselila, zgrada je nakratko živnula.
Ljudi su se odjednom češće zadržavali na stepeništu, pričali tišim glasom, čak i gazdarica je nekoliko dana zaredom prala ulazna vrata.
Novi stanar uvek donese iluziju promene.
Ona, međutim, nije bila samo nova.
Bila je drugačija.
Mirna, ali prisutna.
Pojavila bi se kao senka u hodniku — svesna da je neko vidi, ali da to ništa ne menja.

Prvih nedelja smo se viđali usput.
Kratke rečenice, uobičajene.
“Dobar dan.”
“Imate li možda produžni kabl?”
“Zar opet ne radi interfon?”
Nisam znao da ću te sitnice kasnije pamtiti kao početke.

Pisao sam tada o svemu osim o njoj.
Možda zato što nisam znao kako.
Nisam znao kako da opišem nekog ko te u isto vreme umiri i uznemiri.
Imala je naviku da pogleda pravo u oči, ali ne predugo.
Dovoljno da pomisliš da si nešto rekao, iako nisi.

Uveče bih znao da ugasim svetlo i gledam kako se iza njenog prozora pomera senka.
Ponekad bi se čuo njen glas, tiho, kao da razgovara telefonom.
Jednom sam video kako pali cigaretu, zapaljenu od sveće.
Nije je popušila.
Samo ju je držala, dok ne dogori do filtera.

Nisam verovao u “znakove”, ali sam je sreo svaki put kad nisam hteo da sretnem nikog.
U prodavnici, na stepenicama, ispred poštanskih sandučića.
Jednom smo zajedno nosili kante s vodom jer je nestalo pritiska u cevima.
Smejala se, onako iskreno, kao da joj ništa nije teško.
“Zgrada nas testira,” rekla je.
Rekao sam: “Neki testovi nemaju prolaz.”
Samo se nasmejala, kao da razume, ali ne želi da priča.

Posle tog dana, počela je da mi kuca na vrata češće.
Sitnice: produžni, šrafciger, miris kafe.
Nisam znao da li to znači prijateljstvo, ili naviku.
Ali svaki put bih se zatekao kako proveravam ogledalo pre nego što otvorim.

Ona je imala dvadeset.
Ja trideset pet.
To je petnaest godina razlike — taman toliko da ti se svidi ono što te podseća da vreme prolazi.
Govorio sam sebi da je to prolazno.
Da će otići čim sredi stan, čim prođe leto, čim napišem sledeći tekst.
Ali nije otišla.
A ja nisam napisao ništa.

Sedeli smo jednom na klupi ispred zgrade.
Bilo je sparno veče, neko je s prozora pustio muziku iz devedesetih.
Rekla je:
“Znaš li da je najlepši zvuk u ovoj zgradi kad neko ode?”
Pitao sam: “Zašto?”
“Zato što se posle toga neko drugi pojavi.”
Zvučalo je kao šala, ali nije se smejala.

Te noći nisam spavao.
Čuo sam kako neko hoda po hodniku, polako, bez žurbe.
Nisam proverio ko je.
U ovakvim zgradama, nekad je bolje ne znati.

Nisam znao tačno kad se prešlo granicu između poznanstva i nečeg drugog.
Možda onog dana kad mi je donela kafu, i rekla da “nikad ne zna koliko da sipa šećera, pa doda po osećaju”.
Bila je to rečenica koju pamtiš, ne zato što je posebna, nego zato što počne da ti zvuči lično.

Sedeli smo tad kod nje, naslonjeni na prozorsku dasku, gledali u parking.
Sunce je padalo između dve zgrade kao kroz rešetke.
Na stolu su bile dve šolje, i blokčić u koji je nešto zapisivala.
“Ne volim prazne liste,” rekla je. “Uvek mora da ima bar jedna stvar prekrižena. Da se ne osećam beskorisno.”
Pitao sam: “Šta pišeš?”
Odgovorila je: “Samo ono što hoću da zapamtim.”
A onda dodala tiše: “I ono što drugi ne bi smeli da zaborave.”

Tada nisam znao da to nije samo poetska rečenica.
Uzeo sam je zdravo za gotovo, kao i sve druge njene male mudrosti.
Čini mi se da sam tada prvi put primetio koliko je mlada.
Dva reda trepavica, trag boje na noktima, ruke koje ne miruju dok priča.
Imala je dvadeset.
Ja trideset pet.
U mojim godinama to nije mnogo, ali jeste taman toliko da znaš da treba da paziš.
Nisam pazio.

Počela je sve češće da me zove da joj pomognem s nečim sitnim.
Da joj odnesem produžni, da pogledam neki članak, da joj objasnim šta znači “proxy server”.
Ponekad bih ostao da joj pokažem, objasnim, pomognem. A ponekad bi ostala tišina.
A u toj tišini bi mi uvek izmakao trenutak kad se pređe s pomoći na prisutnost.
Ona je to znala.
Ja — možda sam samo hteo da verujem da ne zna.

Vremenom su pitanja postajala drugačija.
„Ko živi iznad nas?“
„Jel’ znaš čime se bavi onaj iz devetog?“
„Da li si ikad čuo noću da neko prolazi hodnikom?“
Govorio sam joj ono što sam znao.
Mislio sam da je samo radoznala.
Neki ljudi imaju tu potrebu da sve povežu.
U to vreme, to mi je delovalo simpatično.
Sad zvuči kao početak nečeg što nisam umeo da prepoznam.

Kada sam joj rekao da me ponekad nervira kad ljudi previše pitaju, nasmejala se.
“Ti si novinar,” rekla je. “Znači i ja sam.”
Nije to bio kompliment, više kao dijagnoza.
Rekao sam: “Razlika je što ja pišem o onome što ljudi priznaju.”
“Ja,” rekla je, “pišem o onome što kriju.”

Taj odgovor me tada nasmejao.
Danas mi zvuči kao ispovest.

U tom periodu, osećanja su se već uplela između redova.
Ponekad bih zatekao njen miris u hodniku pre nego što je sišla, i uhvatio sebe kako zastajem, kao da želim da ga zapamtim.
U razgovorima je uvek bila jedan korak ispred mene, ali ne da bi pobedila — nego da bi vodila igru.
Meni je to tada izgledalo kao bliskost.
Sad znam da je bilo nešto drugo.

Od te večeri počeo sam da primećujem više nego pre.
Ne Anju — nego sve oko nje.
Kao da je svet oko nas odjednom postao oštriji, kao da se sve kreće malo drugačijim ritmom.

Kada bih silazio po poštu, gazdarica Milena bi uvek bila na istom mestu, iza špijunke.
Znaš da te gleda, ali se praviš da ne znaš.
Jednom sam joj mahnuo, čisto iz inata.
Otvorila je vrata posle dve sekunde, u kućnom ogrtaču, s onim lažnim osmehom koji ne stiže do očiju.
„Opet vam računi nisu stigli, gospodine Lukiću?“
„Izgleda da nisu, gospođo Petrović.“
„Taj prokleti lenji poštar.“
„Ili neko drugi,“ rekao sam, a ona samo klimnula kao da zna odgovor koji neću čuti.

U hodniku na prvom spratu, Marija Blagojević je slikala selfi ispred ogledala.
Mislila je da je ne vidim.
Imala je ranac, ali u njemu nije bilo knjiga — samo ringlight.
Njena majka Danica je, u isto to vreme, visila preko terase i vikala na muža da ne lupa alat posle deset.
„Deca spavaju!“
„Nemamo decu,“ rekao je Miroslav, ali dovoljno tiho da se ne računa kao odgovor.

Programer sa drugog sprata (Nikola) sreće me u hodniku sa dve limenke energetskog pića i mapom ispod ruke. Nismo drugari; klimnemo. On je od onih koji imaju previše kablova, a premalo ljudi. Jednom me je pitao:
— Je l’ verujete u privatnost?
— Ne — rekao sam. — Verujem u naviku da se pravim da je imamo.

Jednom sam ga video kako nešto unosi u Anjin stan — kutiju, možda ruter, možda tajne.
Tada još nisam znao koliko je ta slika tačna.

Nas dvojica nismo razgovarali o Anji. Nisam imao razlog. Ako bih ga tada imao, verovatno bih umesto odgovora napravio šalu. Ljudima kao on najbolje leži humor u malim dozama.

Ponekad bih ga sreo u pidžami, s kesom iz pekare.
„Radiš noću?“
„Noću je manji ping,“ rekao bi, kao da to objašnjava život.
  

Na drugom spratu, kod advokata Jovanovića, uvek su stajale dve čaše na prozoru.
Jedna s vinom, druga s viskijem.
Kao ritual.
Niko nije znao da li su obe za njega.
Vesna iz auto-salona bi ga povremeno čekala dole kod poštanskih sandučića, previše dotjerana za običan dan.
Njihovi razgovori trajali su tačno tri minuta.
Zgrada zna trajanje svakog greha.

Na trećem, vojnik Nenad Pavlović sedeo je ispred svog stana i čistio cipele koje više nisu imale blata.
„Ne valja kad se tišina slegne,“ rekao mi je jednom, ne gledajući me.
„Kakva tišina?“
„Ona što diše.“
Nisam pitao dalje.
U ovoj zgradi ljudi ponekad kažu stvari koje je bolje ne analizirati.

Irena i Filip iz trinaestog su se tog dana svađali.
Vrata su tresnula, a pet minuta kasnije, čuo se smeh.
Takav smeh koji ne znaš da li je oproštaj ili predah.

Na kraju hodnika, kroz procep zavesa kod fotografa Save, video sam svetlo.
Nekad bi se pomerilo kao senka, nekad bi mirovalo satima.
Nikad nisam video njega, ali znao sam da je tu.
Znaš po tome kad te neko gleda, pa makar i kroz zid.

A između svega toga — ona.
Anja.
Tiha, uvek s nekom torbom, blokom, pitanjem.
„Jesi li primetio da svetlo u hodniku treperi tačno u ponoć?“
„Jesi li čuo korake prošle noći?“
„Znaš li možda ko ima ključeve od kotlarnice?“

Znao sam da previše pita.
Ali nisam znao zašto.
Ili nisam hteo da znam.
Govorio sam sebi da su to samo razgovori.
Da joj možda treba inspiracija, da piše nešto, da pokušava da razume ljude.
A možda sam samo hteo da verujem da ja nisam jedan od onih koje koristi.

Te večeri sam bio sam, radio nešto beznačajno, i pokušavao da doteram tekst koji mi se već danima gadno opirao.
Na stolu hladna kafa, otvoren prozor, i tišina one vrste koja deluje kao da nešto čeka.

Bez kucanja, vrata su se otvorila.
Ona.
Ušetala kao da joj to pripada.
Držala je laptop ispod ruke, slobodnom rukom sklanjala kosu sa lica.

„Radiš?“
„Nešto kao.“
„Dobro, samo da pogledamo ovo pa ću da te pustim.“
Sela je na kauč kao da zna gde mu je mesto.
Nije pitala. Nije tražila dozvolu.
Otvorila je laptop i gurnula ga prema meni.

„Neće da se poveže. Mislim da sam nešto zeznula.“
„Možda ruter.“
„Ne, radi. Sve ostalo radi.“
Zastala je, pogledala oko sebe — na sto, zid, notes.
„Ovde je lepo,“ rekla je.
„Nije,“ odgovorio sam. „Samo je čisto.“
„I to je lepo.“

Sipao sam sebi kafu iz džezve, nalio i njoj.
Nije odbila.
„Nema mleka,“ rekao sam.
„Bolje. Ne kvarim stvari.“

Sedela je prekrštenih nogu, gledala u mene više nego u ekran.
„Znaš li možda gde radi onaj profesor?“
„Koji?“
„Onaj sa drugog sprata. Radonjić.“
„Zašto?“
„Treba mi nešto s fakulteta, mislim da je on tamo.“
„Nisam siguran. Možda Filološki, možda Filozofski.“
„Znači znaš.“
„Pretpostavljam.“
„I to je dovoljno,“ rekla je i nasmešila se.

I taj njen osmeh… nije bio samo lep.
Bio je kao test.
Onaj tip osmeha koji ti ponudi izbor — da ga ignorišeš, ili da padneš.
Ja sam, naravno, pao.

„Šta te zanima?“ pitao sam, više iz potrebe da produžim razgovor nego iz radoznalosti.
„Samo koji mu je kabinet. Ništa posebno.“
„Hoćeš da ga vidiš?“
„Ne baš.“
„Onda?“
„Hoću da znam s kim pričam.“

Zapisao sam te reči kasnije, u notes.
Hoću da znam s kim pričam.
U tom trenutku mi nisu zvučale opasno.
Kasnije, jesu.

Dok sam proveravao kabl i glumio da nešto popravljam, ona je ustala, prišla prozoru i odmakla zavesu.
Napolju je bilo mračno, a svetla sa ulice lomila su joj odraz na staklu.
Videlo se lice, ali ne i oči.
„Nekad mi se čini da ova zgrada ne spava,“ rekla je.
„Možda ni ne treba.“
„A ti?“
„Ja pišem kad drugi spavaju.“
„Znači, ti si budan kad niko drugi nije.“
„Valjda.“
„Dobro. Takvi mi trebaju.“

Okrenula se, zatvorila laptop i bez upozorenja poljubila me u obraz.
Kratko.
Onako kako se zahvali za pomoć, a zapravo proveri granice.

„Hvala,“ rekla je. „Sad radi.“
„Ali ništa nisam popravio.“
„Znam.“

Pokupila je laptop, nasmešila se ponovo i izašla istim tonom kojim je ušla — tiho, kao da iza sebe ne ostavlja vazduh.

Sedim neko vreme, ne znam koliko.
Kafa mi se opet ohladila, a u sobi je ostao miris njenog parfema, neki blag, sapunast cvetni trag.
Otvorim prozor, ali ne da izađe — nego da ostane duže.
Tek kad sam seo nazad za sto, primetio sam:
na marginu mog rukopisa, dok je gledala u papir, prstom je ostavila otisak od kafe.
Kao tačku.
Na kraju rečenice koju sam ranije napisao bez tačke.