Kakav je izazov otići na buvljak i susresti se sa starim stvarima ! Mesingani svećnjak je ušao u naš dom . Donešen sa otpada. Mali mesingani svećnjak , zablistao je u gomili prljave gvožđurije i podsetio na radost plamička iz zapaljene sveće. Koga li je osvetljavao taj isti svećnjak ? Koliko slava je stajao uspravno […]

Volim te mama Dovela sam mamu da živi kod mene, zauvek. Opirala se dugo, ipak je starost prevagnula. Ostavila je grad u kojoj je ostala mladost, moj pokojni otac,njene uspomene na posao koji je volela. Mnoge prijateljice su se upokojile. Ima jednu prijateljicu sa čijom se majkom družila. Već pet godina živi kod mene .

Naša mala porodica od tri člana, uvijek je sjedila za stolom po istom rasporedu. Tajko u čelo stola, mama na desnu stranu i ja na lijevu. Jedno prazno mjesto je uvijek zapomagalo da ima mjesta, makar još za jedno. Majka je voljela stavljati stoljnjake i sa ukusom, postaviti sto. Tajki  je bila najbitnija klopa. Volio

Nisam pisala jako dugo. Nisam, da ne bih plakala. Ranije bih, kada sam tužna, bežala u pisanje. To mi je nekako bio ventil. Dnevnici su dobro podnosili ono što ne znam kako bih drugima rekla. A onda sam zaćutala i pred njima. Kao da sam taj deo sebe potisnula.    Zapravo, činilo mi se da

Поздрав свима, да се представим ја сам аутор Гримизни змај.  И ако то моје име не говори ја сам у ставари женско.  Пишем већ 11 година, написала сам преко 100 песама али сам их доста бацила јер нисам била њима задовољна. Сада имам преко 50 песама а кратких прича имам мислим око 5 нисам сигурна.

Buđenje iz narkoze u bolesničkoj postelji liči na isterivanje đavola. Muka, znoj osećaj krivice i beznađa. Suze, koje se slivaju u reku sudbine.  Pitanje se pred njom postavlja da li je završila sa ulogom majke za sva vremena ? Ulazi doktor i kaže joj, da je jedva obavio abortus.  „Jako ste bili nemirni , iako

Hladna i kišovita noć. Veče na kućnom pragu. Zaljuljala sam praznu ljuljašku i ušla u kuću. Cika dece odzvanja u daljini a ja leno oblačim papuče. Zgotivim topli crveni  mirisni čaj od hibiskusa. Srčem, smejem se samoj sebi, kako bi me sad majka opominjala, šta to radim. Nije pristojno. Ponavljam isto srkanje , dečiji inat

Испред текстова                                                                                                                                Битност. Фикције. Одбацио сам емоције, дијалог, иронију, хумор, стилско улепшавање. Очистио сам причу од свега што је занимљиво за широку читалачку публику. Свео сам фикцију и нефикцију у раван. Грубо, брутално, незграпно, померено у неку нову прозну димензију. Остало је само оно што је битно. Разоткривеност, животност, празнина, пролазност, нематеријалност, постреализам. Иза

Душан Стојковић рођен је 27. јуна 1994. године. Објавио је збирку поезије „НИСИ ПРОКЛЕТА – на груди ушло, на груди изашло’’ (2021.) и збирку поезије ,,ЖАЛ – неповратно си отишла у поља’’ (2023.) Заменик је председника Удружења МУК (Млади Уметници Културе) које је основао са Јеленом Сарић Цветковић, генерални је директор међународне коморе књижевника и

Ništa se nije promenilo. Lažem sebe da se nešto promenilo, dok i dalje svake večeri ležem sa istim osećajem koji me guši i davi. Opet sam sanjao nepovezane stvari, bez ikakvog smisla. Da li to moja podvest pokušava da mi da do znanja da moj život zapravo nema smisla, iako sam toga već odavno svestan.

Umirem, polako umirem budan. Možda previše budan da bih zavarao sebe pozitivnim mislima. Umirem od sebe, psihički ubijam sebe, do te mere, da bol koju osećam, postaje fizička. Gušim se, boli me grlo. Kao da su sve emocije koje osećam formirale nekakvu grudvu u mom grlu. Grudvu koja je zapela, nema ukusa, samo boli. Toliko

gotovo da sam se preselila na selo; finkarby. danas sam rastrvila zemlju i posejala salatu, korijander, posadilacrni i beli luk. u toku nedelje ću osmisliti šta dalje.   stajala sam tako i gledala u zemlju i razmišljala o reči rastrviti. to tako liči na mene: stojim i razmišljam o rečima.   kad smo bili mali,