Bilo je to pre skoro 6 godina, a i dalje pamtim taj detalj. Sedeli smo nas petoro u lokalnom pabu u sred bela dana i ćaskali, bacali forice, upoznavali jedno drugo, kako se kasnije ispostavilo. Tako se i upozna čovek: usput, na sitnicama koje ispadnu velika stvar, danima koji ne deluju posebno. Videla sam je

Intro On one winter day, just after noon, a little girl was born, a very little girl. She was born into a family that awaited her birth as if it would be the best thing to ever happen to them.  “She was no bigger than a beer bottle.” – yes, that was the comparison. Yeah

Данас сам сапасао лабуда. Какав сам ја цар.Хрој. Чуш херој, херојчина. Наиме. Прелазим ти ја Бранков мост. Приметим, аутомобили застају, нешто заобилазе. Околи људи гледају, снимају. Загледам се. Када, оно на цести, у смеру Новог Београда, у трећој траци лабуд. Шћућурио се уз преграду. Мислим се, шта? Да се направим луд и продужим, или… Прилази

Letnje popodne, leno, toplo i umazano zunzarama. Na travnjaku ispod šljive, jeli smo lubenicu, slatku i sočnu, crvenu kao krv. Njen sok nam je curio niz obraze, a mi skupljali kapljice oblizujući se. Lubenice su prodavali na velikim konjskim kolima. Brdo lubenica je bilo poređano na kolima. Lubeničar je razvozio kroz ulice vičući „lubenicaaaa“! Mi

Kakav je izazov otići na buvljak i susresti se sa starim stvarima ! Mesingani svećnjak je ušao u naš dom . Donešen sa otpada. Mali mesingani svećnjak , zablistao je u gomili prljave gvožđurije i podsetio na radost plamička iz zapaljene sveće. Koga li je osvetljavao taj isti svećnjak ? Koliko slava je stajao uspravno

Volim te mama Dovela sam mamu da živi kod mene, zauvek. Opirala se dugo, ipak je starost prevagnula. Ostavila je grad u kojoj je ostala mladost, moj pokojni otac,njene uspomene na posao koji je volela. Mnoge prijateljice su se upokojile. Ima jednu prijateljicu sa čijom se majkom družila. Već pet godina živi kod mene .

Naša mala porodica od tri člana, uvijek je sjedila za stolom po istom rasporedu. Tajko u čelo stola, mama na desnu stranu i ja na lijevu. Jedno prazno mjesto je uvijek zapomagalo da ima mjesta, makar još za jedno. Majka je voljela stavljati stoljnjake i sa ukusom, postaviti sto. Tajki  je bila najbitnija klopa. Volio

Nisam pisala jako dugo. Nisam, da ne bih plakala. Ranije bih, kada sam tužna, bežala u pisanje. To mi je nekako bio ventil. Dnevnici su dobro podnosili ono što ne znam kako bih drugima rekla. A onda sam zaćutala i pred njima. Kao da sam taj deo sebe potisnula.    Zapravo, činilo mi se da

Buđenje iz narkoze u bolesničkoj postelji liči na isterivanje đavola. Muka, znoj osećaj krivice i beznađa. Suze, koje se slivaju u reku sudbine.  Pitanje se pred njom postavlja da li je završila sa ulogom majke za sva vremena ? Ulazi doktor i kaže joj, da je jedva obavio abortus.  „Jako ste bili nemirni , iako

Hladna i kišovita noć. Veče na kućnom pragu. Zaljuljala sam praznu ljuljašku i ušla u kuću. Cika dece odzvanja u daljini a ja leno oblačim papuče. Zgotivim topli crveni  mirisni čaj od hibiskusa. Srčem, smejem se samoj sebi, kako bi me sad majka opominjala, šta to radim. Nije pristojno. Ponavljam isto srkanje , dečiji inat

Испред текстова                                                                                                                                Битност. Фикције. Одбацио сам емоције, дијалог, иронију, хумор, стилско улепшавање. Очистио сам причу од свега што је занимљиво за широку читалачку публику. Свео сам фикцију и нефикцију у раван. Грубо, брутално, незграпно, померено у неку нову прозну димензију. Остало је само оно што је битно. Разоткривеност, животност, празнина, пролазност, нематеријалност, постреализам. Иза

ДУШАН СТОЈКОВИЋ рођен је 27. јуна 1994. године. Пише поезију, прозу, есеје, књижевне критике Објавио је збирке поезије: „НИСИ ПРОКЛЕТА – на груди ушло, на груди изашло’’ (2021) и збирку поезије ,,ЖАЛ – неповратно си отишла у поља’’ (2023), као и књигу ,,Перо Зубац у аманет“ (2026) о поезији и животу Пере Зупца са мемоарским