Ništa se nije promenilo. Lažem sebe da se nešto promenilo, dok i dalje svake večeri ležem sa istim osećajem koji me guši i davi. Opet sam sanjao nepovezane stvari, bez ikakvog smisla. Da li to moja podvest pokušava da mi da do znanja da moj život zapravo nema smisla, iako sam toga već odavno svestan.

Umirem, polako umirem budan. Možda previše budan da bih zavarao sebe pozitivnim mislima. Umirem od sebe, psihički ubijam sebe, do te mere, da bol koju osećam, postaje fizička. Gušim se, boli me grlo. Kao da su sve emocije koje osećam formirale nekakvu grudvu u mom grlu. Grudvu koja je zapela, nema ukusa, samo boli. Toliko

gotovo da sam se preselila na selo; finkarby. danas sam rastrvila zemlju i posejala salatu, korijander, posadilacrni i beli luk. u toku nedelje ću osmisliti šta dalje.   stajala sam tako i gledala u zemlju i razmišljala o reči rastrviti. to tako liči na mene: stojim i razmišljam o rečima.   kad smo bili mali,

Kroz glavu ide lirik- “you got a sweet voice child, why don’t you use it”. Htela je da nazove ovo  pisanije “Dnevnik jedne mame”. Nove mame. Novopečene mame, što bi se reklo. Ali nije ona baš pečena,  još je medium rare. I nije samo mama. Sve  je ono što je i bila  pre ovog mladunca.