Nakon šesnaest sati grčevite vožnje autobusom, jer šta je drugo putovanje nego trening ne samo tela već i sopstvenih živaca, stigla sam u Prag. Telefon je takođe potvrdio: Dobrodošli u Češku Republiku. Prva destinacija od tri na mojoj listi. I Prag nije nešto preterano daleko, to je ono za šta uvek pomisle da je Beč, […]

Pročitao sam negde, ne sećam se gde, kako neki tip debele knjige razreže, pa ih tako podeljene u tomove čita. Lakše mu – kako kaže. Ne znam po kom obrascu to radi, nije objasnio. Da li reže na početku glave, na okruglom broju strana, ili pak po određenom koeficijentu udaljenosti palca od dlana, kako bi

Saspens kao iščekivanje raspleta. Obično traje nekoliko minuta. U mom slučaju sveprisutan je već danima. Ne volim taj osećaj. To iščekivanje. Šta će se desiti? Koliko će to očekivanje trajati? I šta uopšte iščekujem? Iščekivanja su malo zajebana. Pogotovo kada su tako apstraktna. Nedovršena. Svakodnevna. Trudim se da ne mislim o tome. Teško je kad

-A kada si ti poslednji put dirigovao vetru?- pitala me je mlatarajući rukama, tako jednostavno kao da me pita kada sam poslenji put bio u bioskopu, ili na moru, ili tako nešto. -Nisam nikada-odgovorio sam i nekako me je bilo malo sramota zbog toga, iako sam to smatrao potpunom budalaštinom. Šta to znači uopšte i

Pitanje koje sam sebi postavila kada sam se pre 4 godine preselila u Švedsku, tada misleći na to da li se moje ime i prezime izgovara isto kao i na srpskom. Međutim, vremenom se značenje ovog pitanja proširilo malo van granica samog imena i prezimena i otišlo toliko daleko da je dovelo do sumnje u

-Dobro, ali zašto si počeo da bežiš? -A ne, nisam bežao, ja sam… šta je suprotno od bežanja? Jurišao, da! Ja sam jurišao! -Kako god, trčao si, zašto si istrčao iz te kancelarije? -Nisam imao izbora. -Čovek uvek ima izbora! -Da,  ali nekada mora da bira između lošeg i goreg. -Pa zašto si izabrao najgore?!!

Pre dvadeset godina on nije imao hrabrosti, ona nije imala pameti. Ali njemu se tada činilo da ona ima sve. Odličan izgled, još bolje odglumljenu sigurnost, uvek vedra i nasmejana i to je jednom dvadesetogodišnjaku bez trunke samopouzdanja bilo dovoljno da svaki put kada je vidi, pomisli da ona dolazi direktno iz raja. Sada, kada

“Pa ja sam uvek tu”… Odzvanjale su joj reči u ušima nakon što se probudila.Još uvek nije,i nikada neće,prihvatiti preseljenje oca u neke bolje svetove.Iako tada mlada devojčica,devojčurak,u najluđim godinama snove je prekinuo prerani odlazak njenog oca. Dugo sam ostala budna te noći nakon što mi je kćerka poslala poruku da je prethodne sanjala njenog

Док напољу провејава први снег, неко, тамо негде, ужива у топлом чају и још топлијем загрљају. Неко плаче од среће, неко пак од туге. Неког грле нежне руке партнера, неког малене ручице, а неког изборане руке најмилијих. Оне уморне и тешке, најлепше грле, најлепше воле. Оне које су много прошле, али нису заборавиле шта значи

Bila je nedelja i Novak je rekao da je dobro što se izdigao i da je to najvažnije. Iste te svete nedelje, mudraci su pisali o velikim humanistima koji su lečili decu u velelepnim bolnicama Emirata dok je Kristijan ponovo počinio grehe iz mladosti i sa prijateljima ukrao mleko za bebe u supermarketu. Sedela sam

Имам ја једног друга. Јури за мном сваког дана, а некад ме и стигне. Кад ме сустигне, он ми над главом стоји и смета ми тако, неретко, јако дуго. Са њега, на мене, прелазе којекакве мисли. И ја их често упијам. А те мисли увек песимистичне. Те како је лош овај дан, те како је

Дуг је дан, умор те стиже. Жеља за слатким сном навире и журиш кревету у наручје. Постељина намештена, лежеш и препушташ се лепоти одмора. Очи склапаш, своју најудобнију позу за спавање заузимаш, тонеш у сан. А сан гадан. Све црнило око тебе, не знаш где си. Ништа не видиш, само силан, а пригушен плач са