Недостају искрене речи срећи, њој која ме сасвим усрећи, јединој којој истину не могу рећи. Речи могу но срце не да порећи, на глас с којом правом речју љубав изрећи. У нама страх чему ко гром тутњи, олуја киша замишљено оставља у слутњи, истину да говори гласно у нашој ћутњи. Бојимо се шта и како […]
1. Posmatram more, Talasi se vijore Razmišljam o tebi I da li ti o meni. Vetar je kao svila Na koži je mila U daljini, senka se izvija Ptica je svoja krila izvila. Misli moje vraćaju se na tebe Moje srce me grebe Jer ne mogu bez tebe. Nad zvezdama pod mojim
Nekad razmišljam dugo i duboko. Šta je moglo biti sa nama? Onih mladih godina kad sve je bilo drugačije. Da je bila mrva hrabrosti godina tih gde bismo danas bili MI? I da li bismo uopšte postojali? Opstali? Videla te nisam godina pet. I sada svako ima svoj poseban svet. A možda je mogao jedan
Takvi kao ti više zemljom ne hodaju. Koji na dlanu srce daju, od tebe nikad ne odustaju I svaku tajnu sačuvaju. Takvi kao ti Žive jos samo u pesmama i knjigama. I dane broje do ponovnog svitanja. Takvi kao ti izloženi su u muzejima Kao trag prošlog vremena. A jedan unikat, bice u
Увек си све лепша, никад ниси иста, Одакле си се створила ти, принцезо бистра? Док те зимзелене горе посматрају са висина, Ти не журиш; Божији си дијамант коме је суђено да сија! Украла си погледе, намамила осмехе, Засветлуцај још једном, да моје срце бар на трен подстакнеш. Сад схватам зашто су сва сунца на
Ja nisam iz ovog vremena. Ovde je telefon sredstvo govora i čudna je svaka promena. Grad je ovde pun korova. Izgubila sam se i tražim put kući. O svakom koraku vodim računa. Ovde sam stranac i lako može doći do obracuna. Znate, knjige su ovde podmetač. Ovde ne znaju šta je poezija. Sat
Све је неизвесно, до краја пута, свака душа по свету лута и трага. Трага за љубављу, пријатељством, те се срце разуму јада, киша како не пада, увенуће бела рада, остаће лице у боли, тако сваки пут рањено како бива све док уме оно да воли. Не воле сви искрено и наивно, страхујући чувају га
Сасвим обичан освануо је дан, после ноћи с којом уснуо сам сан, без ње ја пробудих се сасвим сам и љубави из срца коме сад да дам? у јутро без звезде, сузе из очију по лицу језде. Сасвим обичан дан и једна реч та, објашњава колико је необично бити ја, у овом дану без
Samo odeš Napustiš svoje sigurno mestoSvoj kavez samoobmaneLaganoKao da si to radio ceo životZakoračišTeret ostaviš za sobomSve ono što nije tvojeSve te stvari, sve te predstave o sebiDok nisi znao ko siAli si imao to sigurno mestoKavez samoobmane.I Ta ivica ponora koje te toliko plašiAli te privlači, da pogledašA ustvari najviše od svega želišDa se
Када бих могао писати, о чему бих знао снивати, без ове туге у срцу и у души, рукама која снажно их гуши. Зар где је срећи место, то место и туга посећује често. Туга коју осећам тесно у грудима, не пушта и не пролази ниједним чудима. Срећа и туга као два друга, крећу
Usnule senke zidovaodvešće te noću u neki drugi svet. Zaronićeš u neispitana prostranstvai letećeš preko mostovas kraja na kraj. Pokušaj da zamisliš tu slobodujer ona se više neće vratiti.Pokušaj da je zamrznešu tom malenom deliću sekundei pusti da te senke odvedu. Tračak tog mostasačuvaj u svojoj mašti,toliko da se uprašnjavi,da se niti mislinikad ne pokidaju.
Најлепше у природи постоји место, за човека да ослушкује своје чуло шесто. Најтише је место у природи која слуша, свакој причи њен крај пажљиво саслуша. Најлепша песма у природи постаје, са њом толико речи не изостаје. У њој свуда живих слика, за песму увек постоји прилика. Свака песма се због додира Сунца рађа,
