Želim  da  te  vidim  makar  na  tren  , da  ponovo  osetim  kako  je  to  biti  zaljubljen  .  Da  nam  se  pogledi  sretnu  a  obrazi  porumene  ,  makar  na  tren  .  Pitam se ,  da  li  i  ti  želiš   isto   da  vidiš  mene  , makar  na  tren . Da  osetiš  kako  je  to  biti  zaljubljen  . 

Razliću se po tvom licu kao kapi kiše, Tražićeš me u svakoj kori hleba, Biću uzdah na kraju svake tvoje reči Od kojih se gušiš i zastaje ti dah   Biću i ovo nebo iznad tebe, Biću i plavo i zeleno, Biću ptica i ova zemlja po kojoj hodaš, Vazduh koji mirišeš i uzdišeš  

Svakog  dana  želim  te  videti  ja ,  ta  tvoja  smeđa  oka dva .  Dovoljno  je  da  me  pogledaš,  da  osmeh  meni  omamiš . Noću  suze  gorke  lijem  jer  pored  mene  nisi .  Želim  te ,   ali  ti  ne  možeš  biti  moj .  Sada  si  sa  drugom  a  ja  sa  svojom  tugom . 

Da  sam  kiša  koja  povezuje  nebo  i  zemlju , koja  se  kroz  večnost  neće  izmeniti . Da  li  bih  mogla  da  povežem  dva  srca ? Da  sam  ptica  pa  da  preletim  sever  i  jug  ,  istok  i  zapad . Da  sam  cvet  pa  da  procvetam  kao  i  moja  ljubav  prema  njemu . Da  sam  reka

Svaki  dan  je  novi  dan  ,  nova  pustolovina .  Nikad  ne  znam  šta  me  čeka  iza  ugla . A  ako  bi  znala  ne bi bilo tako  zabavno . Svaki  dan  je  novi  dan  u kom  pratim  nit  života . Gde  će  me  odvesti  ne  znam  ali  ovo  znam  . Svaki  dan  je  novi  dan .

Sa tobom želela sam puno toga.  Da gledamo mesec i zvezde . Šetamo u parku ruku pod ruku.  Da proživljavamo i sunčane i kišne dane. Sa tobom želela sam puno toga. Ali sve će to ostati samo želja. Želja, za koju možda ti ni ne znaš. 

Nebul(OZ)a Razrešavam te vrtloga sumnji u moja dobra (zlo)dela. (Zlo)dela zbog kojih moram na duplu ispovest Nedeljom pred oltar nade kojem sam čitala Makarijeve molitve da me sretneš ponovo. I gle čuda, jesi!   Razrešavam te plesa naših ruku na kraju dana koji je dva dana trajao. Neki ljudi nikako da odu, a mi glave

  Маслачак жути на трави, ветар разноси, у час прави, у косе јој се плете и уноси.   Крај тебе све нежно цвета, родом плодоноси баштама света, и животом опет све оживљава за нова лета.   Без тебе зима дуга и хладноћа не пролази, са тобом туга на пут, више да се не врати, одлази

Noć je pala, tama steže,korak prati, strah je veže.Usne drhte, riječi nema,iza ćoška čeka sjena. Ruka snažna, bol u trenu,ugasili su nježnu ženu.Kažu – sama, kažu – kriva,što je voljela i živa bila. Vrisak pada, mrak ga skriva,pravda spava, gluha, siva.Jedna suza, jedna sjena,još je pala jedna žena. A ti ćutiš, glavu skrećeš,dok pada žena,

U ovom vijekuopet rijeke krvi teku.Opet bombe odjekuju,djecu uče da pucaju.Glave odrubljuju,majke u blatu kleče,za sinovima što se nikadavratiti neće. Oči prazne, lica blijeda,crne ptice nad poljima leda.U gustoj magli miris gori,dim se diže, ništa se ne zbori.A ti ćutiš. Ulice pune slomljenih tijela,ruke mrtve u rupi pepela.Nad njima hladni reflektori,sjenke plaše k’o tamni dželatori.Koža

Pokora mi se sprema beskrajna i ledna, Nijedna mi vlas više nije čedna, Ne bole me rebra, ni pluća, ni vena, Postala sam deo mesečevih mena.   Rasplinula se plazma međ’ nebrojene zvezde, Pod pazuhom padalice silovite mi se gnezde, U očima mi sunce gasnulo se sjajno, Za glavom mi maglina satkala se bajno.  

Šapnula mi je jasno: “Ime nam je Gamadija”, Zazvonila mi glava k’o prazna oranija, ‘Mesto granama da darujem jabuke, Hrana mi bivaju duše moje buke.   Mir mi treba, ili ne, možda? Bitke izgubljene bijem poput vožda, Masline grana i golubica bela, Isto što i maslinasta četa cela.   I šta mi radimo, kog božijeg