U ovom vijekuopet rijeke krvi teku.Opet bombe odjekuju,djecu uče da pucaju.Glave odrubljuju,majke u blatu kleče,za sinovima što se nikadavratiti neće. Oči prazne, lica blijeda,crne ptice nad poljima leda.U gustoj magli miris gori,dim se diže, ništa se ne zbori.A ti ćutiš. Ulice pune slomljenih tijela,ruke mrtve u rupi pepela.Nad njima hladni reflektori,sjenke plaše k’o tamni dželatori.Koža […]
Pokora mi se sprema beskrajna i ledna, Nijedna mi vlas više nije čedna, Ne bole me rebra, ni pluća, ni vena, Postala sam deo mesečevih mena. Rasplinula se plazma međ’ nebrojene zvezde, Pod pazuhom padalice silovite mi se gnezde, U očima mi sunce gasnulo se sjajno, Za glavom mi maglina satkala se bajno.
Šapnula mi je jasno: “Ime nam je Gamadija”, Zazvonila mi glava k’o prazna oranija, ‘Mesto granama da darujem jabuke, Hrana mi bivaju duše moje buke. Mir mi treba, ili ne, možda? Bitke izgubljene bijem poput vožda, Masline grana i golubica bela, Isto što i maslinasta četa cela. I šta mi radimo, kog božijeg
Bije neman kao da je tuđe, Slezinu mi cepa kandžama od rđe, Želudac mi pali gnevom bez porekla, Govorim zlo, reči kuljaju kao reka. Oduvek smo jedno, ja i ta neman, I bićemo još dokle nam dozvoli zeman, Jer ne vidim joj rep i nimalo mi draga, A voli često da urla mi preko
Nije teško slediti odluku Teško je doneti je Najpogubnija bojišta oivičena su kostima lobanje Tamo uglavnom stradaju snovi Želje Potrebe Tamo ubijaš sebe U sebi Na obostranu žalost Zbog pripadanja Zbog dopadanja Na sve pristaješ A nigde nisi pristao Tu si, al’ te ne vide Kao u žmurke Samo, sad te niko ni ne traži
Da se predstavim :Ja sam alhemičarka.Kao što vidite,prilično moćnai naravno, rodno senzitivna reč.Ja sam onakojoj je zapelakost u grlu,pa mora da prokopa tunelizmeđu želuca i ždrela.Energija mora nesmetano da teče,kažu.Dakle, hrana,Hleb moj nasušni.Moj crni hlebkrvlju je pokapankao kod Šantićevog seljaka.Ne morate mi verovati.Sečivo porinuto u njega,otrvo ubrizganu elastični krvotok.Brzo se širi.Kontaminira sve što dotakne.A ja
Mama smrt laže da nije strašnaKako to praznina da ne bude strašna?Svaka smrt je strašnaI svaka smrt boliKad vene lišćeI kad umiru psiI kad u ratovima ginu deca I kad toj deci ginu roditeljiI kad osamdesetogodišnjak umre u snuI kad ptić ispadne iz gnezdaI kad pod frižiderom pronađeš stvrdnutu bubašvabuMrtvuI kad komšijskog mačka pregaze čistači
Постоји он у свачијој башти, у бојама беле и жуте сјашти, поносно и усправно на трави, стоји један нарцис прави. Одмах након виси бака, рађа се светлост после мрака, у рани пролећни дан, буди се и оживљава свој сан. Величанствен, пажње жељан и леп, себе воли за све друге је слеп, дичи се
Daj mi jedan dobar razlog da odem. I otići ću. Put tvog srca zaobići ću. Ali razloga nema. Ti si žena posebna. Ti umeš mirna luka srcu da budeš. Sada znam, to si bila ti. U snovima svojim sretao sam te često, tražio sebi sigurno mesto. Mesto gde ću biti ono što
Ти, ја и сви други они, пођи, пред моја врата позвони и у мој свет дођи. Ти, ја посвуда на свету, по небу птице у лету. Ти и ја слободу спознамо, чим пре за крила дознамо. Ти и ја, нико други, ни они, долазиш, чујем звони, Ти и само ти можеш промена бити,
О чему бих да певам могла бити тема, среће без на срцу туге рез, песмо нема. О чему данас радосни људи снивају, сузе болне капају с неба земљи сливају. Ко преграђује праведне реке ток, оставља без речи песми на лицу шок. Лице песме уморног тона глас, говори правди где је да је
Voli me sahranjenu pod ruševinama. Voli me osakaćenu izmučenu. Voli me u istrošenim kostima željnom tvojih zagrljaja. Voli me prašnjavu od sanduka. Voli me mrtvu… živu… Voli me večno sačuvanu od ostatka sveta. Voli me skriveno u sebi. Voli me skriveno u tišini. Voli me u najmračnijim trenucima. Voli me bolesno… nežno… ljuto… Voli me
