Mačka leži kraj puta.Pre toga je ležala na putu.A nekad je bila na drvetu.Virila je iz žbuna.Vilenila mračnim tavanima.Kotrljala nevidljive orahe. Mačka leži kraj puta.Tri noge su joj opružene.Jedna je blago savijena.Izgleda kao da spava. Njeno krzno je još uvek meko.Vetar povija blistave dlake.Ne mogu odvojiti oko od nje.Od njene nepomičnosti.Od tuge koju širi samoća […]

Još te često vidim  u najlepšem komadiću neba.  Tačno, sa leve strane sunca baš kao što jesi  na toj strani srca.  Još te često vidim  u kapljici vode  i osetim u dašku vetra.  Osetim da si ponovo tu  I da mogu još jednom biti kompletna.  Biti srećna svakim  atomom svog bića.  Volela bih kad bi 

Mila moja,  Sreli se još nismo.  Bar ne u ovom vremenu.  Bar ne u ovom svemiru.  Bar ne u ovoj našoj  galaksiji što se zove  Mlečni put.  Možda smo se sreli U onim divnim snovima.  U nekim paralelnim  Svetovima.  U nekom drugom Svemiru.  Možda si protrčala pored mene  dok ti se kosa  presijavala na suncu. 

Недостају искрене речи срећи, њој која ме сасвим усрећи, јединој којој истину не могу рећи. Речи могу но срце не да порећи, на глас с којом правом речју љубав изрећи. У нама страх чему ко гром тутњи, олуја киша замишљено оставља у слутњи, истину да говори гласно у нашој ћутњи. Бојимо се шта и како

1.  Posmatram more, Talasi se vijore Razmišljam o tebi I da li ti o meni.   Vetar je kao svila Na koži je mila U daljini, senka se izvija Ptica je svoja krila izvila.   Misli moje vraćaju se na tebe Moje srce me grebe Jer ne mogu bez tebe.   Nad zvezdama pod mojim

Nekad razmišljam dugo i duboko.  Šta je moglo  biti sa nama?  Onih mladih  godina kad  sve je bilo  drugačije.  Da je bila mrva  hrabrosti godina tih gde bismo danas  bili MI?  I da li bismo uopšte postojali? Opstali?  Videla te nisam  godina pet.  I sada svako ima  svoj poseban svet.  A možda je mogao  jedan

Takvi kao ti više zemljom ne hodaju. Koji na dlanu srce daju, od tebe nikad ne odustaju I svaku tajnu sačuvaju.   Takvi kao ti Žive jos samo u pesmama i knjigama. I dane broje do ponovnog svitanja.   Takvi kao ti izloženi su u muzejima Kao trag prošlog vremena. A jedan unikat, bice u

Увек си све лепша, никад ниси иста, Одакле си се створила ти, принцезо бистра? Док те зимзелене горе посматрају са висина, Ти не журиш; Божији си дијамант коме је суђено да сија!   Украла си погледе, намамила осмехе, Засветлуцај још једном, да моје срце бар на трен подстакнеш. Сад схватам зашто су сва сунца на

Ja nisam iz ovog vremena. Ovde je telefon sredstvo govora i čudna je svaka promena. Grad je ovde pun korova.   Izgubila sam se i tražim put kući. O svakom koraku vodim računa. Ovde sam stranac i lako može doći do obracuna.   Znate, knjige su ovde podmetač. Ovde ne znaju šta je poezija. Sat

  Све је неизвесно, до краја пута, свака душа по свету лута и трага. Трага за љубављу, пријатељством, те се срце разуму јада, киша како не пада, увенуће бела рада, остаће лице у боли, тако сваки пут рањено како бива све док уме оно да воли. Не воле сви искрено и наивно, страхујући чувају га

Сасвим обичан освануо је дан, после ноћи с којом уснуо сам сан, без ње ја пробудих се сасвим сам и љубави из срца коме сад да дам? у јутро без звезде, сузе из очију по лицу језде.   Сасвим обичан дан и једна реч та, објашњава колико је необично бити ја, у овом дану без

Samo odeš Napustiš svoje sigurno mestoSvoj kavez samoobmaneLaganoKao da si to radio ceo životZakoračišTeret ostaviš za sobomSve ono što nije tvojeSve te stvari, sve te predstave o sebiDok nisi znao ko siAli si imao to sigurno mestoKavez samoobmane.I Ta ivica ponora koje te toliko plašiAli te privlači, da pogledašA ustvari najviše od svega želišDa se