ja sam mala manja manja od svega a avioni piče iznad grada moja haljina opet roza i plava između svega aurora i njena razbijena glava moj um, vaga elegantni egoista na vratima hotela da vidiš ti kako se veseli na balkanu dok kafena iz svemira smrtnike pozdravlja i poziva sva buduća srebrna proleća za mene […]

Пада киша а ја плешем. Плешем и не стајем. А зашто бих стала? Не бих стала ни да ми ноге крваре. Плешем насмејана у ритму срца,док киша све јаче пада. Нечујем ништа осим откуцаја властитог срца. Нисам чак ни уморна. Овакву борбу против туге и бола,сигурно нисте видели.  

Неке су жене пратиле в о ј н и к е, Барбара, од Урала до Пиринеја.   Срешћемо се ван рата. Негде на ничијој земљи. Ти и ја. И букет орхидеја.

Umorna bih od života na tvoje grudi pala, kada bi mogao da vidiš sazvežđa u mojim očima i svojom strašću da zapališ sve moje ugašene zvezde.   Umorna bih od osećanja teških na tvoje grudi pala, kada bi mogao da osetiš miris Toskane na mojoj koži i sve stare građevine u meni da obnoviš il

Lara, dugo ti nisam pisao Kako uopšte da počnem? Da li sa Draga ili možda Poštovana? Ili sa oba odjednom, spojeno bez razmaka ? Ja sam ludak Lara! Spajam te od reči koje ni sam ne razumem. Kako se piše uzdah, Lara? Muk, zbog kosti u grlu. Kako se piše ovaj umor u šakama? I

Ја сам најбоље песме писао за тебе, мајко /постхумно/.   Сва ова пискарања о животу, о људима, о земљи и небу – не вреде ни две паре, мајко.   Не кунем се више у љубав, такви је на крају продају и изгубе и пре него што је нађу.   Све ово је јаче од ње,

Neki lik pokušava da se uparkira prilično bezuspešno ležim u krevetu čekam san kao nadu deprimira me bezuspešno parkiranje podseća me na mene satima i godinama mogu da trpim neuspeh ali svoj, samo svoj zbog ovog dole bi sišla ne mogu još i tudji neuspeh da slušam

Prošlo je leto a ja nisam nosila sve letnje haljine koje imam neke vise u ormaru već dva leta i opet sam ih ispalila krivo mi je neke su iz perioda neljubavnih orgija a neke iz 1999 dobila sam ih kad su prošle sve one žurke za koje nisam imala šta da obučem

Neću da kupim kartu na kiosku lije kiša niz ulicu ne zaustavlja se na semaforu Samo počni da deluješ jače nego lepak slabije nego hemija bezbednije nego ljubav ne mogu da se samo slijem moram da se zaustavim meni inhibicije spašavaju život zaustaviću se na životnom semaforu semafor mog života ima jednu boju svetla

Još pišeš pesme ? Podrugljivo me pita, otvoreno podjebavački A ja tog trenutka znam Ono šta će on kasnije saznati a to je da nikad neću stići vatrogasnim kolima u trenutku kad izgara .. izgore ti i nema te izgore ti meni Još od tog glupog pitanja

Sećaš li se vremena kada svetlost nije bila nadomak ruke tada duhovi nisu spavali u zidovima svaka upaljena sveća ih je oslobađala a noćni stočić je bila domovina

Prizovi me u tami noći, prizovi me u svoje odaje – jer mojim telom umesto krvi teče ž u d nj a.   Prizovi me – moje telo nek oslikva platna tvojih misli, moje oči nek budu nebo koje ne možeš uhvatiti. Poput slobode ptica, moju ljubav uzmi – radosno oberučke.   // prizovi me