Kad je Svarog hodao nad bezdanom, Plakao je, Jer oko njega beše samo tama, Prostor ispunjen samo bolnom tišinom. Tada jepesmom prekinuo ćutanje, Znao je, Da svet može živeti samo u njemu, Da muke uvek prate rađanje. Onda je pevao sve tiše i tiše, I zaspao, A gledajući bezdan poslednji put, Odlučno prošaputao „Nikad više“. […]

Neposredno kao muzika ulazim u san.   Pri buđenju u džepovima nalazim zgužvana sećanja.   Snovi mi stoje zaključani u mraku.   Virenje kroz ključaonicu ne otkriva akt duše.   Mi smo voajeri sopstvenih snova.

Драгоцено време, сунчани дани. Када би се сат вратио уназад, да проживим све поново. Све незаменљиве успомене. Све успоне и падове, растанке и стастанке, сузе и смех… Драгоцено време, сунчани дани. Када би се сат вратио уназад. Па да проживим све поново.

У тами ноћи, месечина ме обасјава. Отера сваки страх, и ставља ми осмех на лице. Сјајна месечина мој је друг на путу. Због ње је ова ноћ предивна. Месечина ми даје снаге да наставим да се крећем у овој мрачној ноћи. Била јесен или не, месечина обасјава ме.

Trebaju mi lanci, Umotani u moje vene, Kako ne bih mogao da ih pokidam. Trebaju mi lanci, Ojačani trnjem, Tako da stalno sveže rane, Svedoče da ih idalje nosim, Trebaju mi lanci, Što sami zovu svoje sužnje. Zovu na doživotno ropstvo, Ropstvo kome se hvalospevi pevaju. Trebaju mi lanci, Retki, neobični lanci, Što ruke i

Шта год желиш да будеш, то и оствари. Сву своју храброст скупи, да живиш свој сан.   Знај,да биће тешко. Али ти не одустај од жеље да живиш свој сан,   Живи свој сан,само живи свој сан. Без обзира на све препреке ти не престај, да живиш свој сан.

Чује се у даљини,предивна песма, чаробна песма,песма седам мора. Та песма ће ти помоћи да се заљубиш. Да у чуда поново верујеш.   Песма седам мора, тако топла, тако нежна, тако снажна, срце ти радошћу испуњава.

I Budim se, I želim ponovo da legnem. Plašim se voje senke, I onoga što sam postao, Što sam mogao da postanem. Ustajem,Ali kiša nastavlja da lije Plašim se svoje ruke, Onoga što je juče bilo, A i onoga što nije. Gledam, I čudim se svom bledom liku. Nema sumnje, to su moje oči. Zar

Miris trave i prolećne kiše, Ko’ iz sna neko prohladno jutro, Ispred kuće što ne stoji više, U životu onom ili ovom, U sećanju ili viziji, U vremenu starom ili novom. Jesam li opet u rodnom kraju? Zar je neko podigao staru kuću, Ili sam umro i noćio u raju?   Ko to u kući

Изгубим се у твојим очима. И ти у мојим. Поцрвениш ти, поцрвеним ја. Али хајде да се ипак не заљубимо. Да не кваримо тренутке које делимо. Јер би се смех могао претворити у сузе. Не познајемо се довољно добро. Зато хајде да се не заљубимо. Макар за сад.

На небу месец млад, сија у тишини. Ја га гледам,па ме туга обузме. Помислим на тебе. Јер ниси ту крај мене.   Пало је суза не зна им се број. Овој тузи којој је месец сведок тражим лека. И налазим га у сјају младог месеца.

Tupa bol u glavi Mučnina u stomaku Iluzije kvari Kakav sam bio i kuda idem U šta sam se pretvorio, kako ginem Za tračak nade i veru u ovozemljsko spasenje, noćne dihotomije, Burbona ispunjenje do poslednje kapi, do krajnjeg olakšanja i još jače mučnine nakon jutarnjeg razočaranja. Pesme pišem jer mi je tako lakše, tada