Kasnili su pola piva.   Zazvonili su i ušli.   Pozdravio sam ih i Rurki i De Niro su seli.   Podelio sam karte i ponovio pravila.   Uložili smo vreme.   De Niro je gledao užarenim očima i dugim noktima češkao bradu.   Rurki je pušio, držeći cigaretu između malog i prsta do njega. […]

Razvuci usne u osmeh i prkosno kraj mene prošetaj, inat ti dobro stoji. Ja sam ponosni kreator tvojih grimasa i večiti krivac tvoje neodlučnosti. Tvoj uzdah, tvoja strepnja i tvoj bes. Grešim li draga kad kažem da nisi imala dovoljno hrabrosti da sa mnom, rame uz rame, zakoračiš u močvaru prepunu zlih nemani koje prete da

Sakrili smo se u najdubljoj noći, a mogli smo da imamo na svetlu divan život. Mračna duša traži pokrov mraka. Duboko u dragocenom životu zakopavamo strah isod osvetljene tame. Za dane koji prolaze optužujemo mesec, bledeo je i doneo dan. Bogatstvo sunca prži nam utočište, božanska tama progrizena nam je zrakom. Bledo lice guramo u

K’o s neba tužni glas da čujem U san me vodi i srećom preti.. Dok tiho sebi u bradu psujem Kaže mi: “Sine, živi, leti!” A ja k’o zgaženo pseto na putu, S bolom u srcu, na život besan.. Gledam u svoju suzu prosutu, Gazim sa njom sve što ja jesam. U očaj me vodi

ulice kao skeleti,  pune rupe stopala, jer nisam dovoljno gledala:  u vranju ne smeš gledati pravo,  moraš gledati u svoje noge  prašina se ni za kim ne diže  jedno glasno ravnodušje  od koga podrhtava tlo pod nogama  samo što nisi propala  kmečanje svinja koje se ciklično ponavlja  istopljena mast da je stavim na duhovne rane 

Noćas, dok utehu tražim po uspomenama naše najveće tajne, čini mi se opet me đavo u tebe zaljubljuje..   Pokušavam se oteti zagrljaju nemira udarajući sebe šamarom realnosti.. ..Al’ ko može srcu objasniti pojam o nemogućem?..   Sipam po ko zna koju čašu i nazdravljam silueti sopstvene sreće..   Sve ovo sa tobom je i

Она полако хода. Где њена стопа крочи Ниче цвеће, Ничу споменици И славолуци. Замахне руком И створи се море, Израсту пиргови И цркве. Одсеца прамен косе. Где падне ничу чемпреси Из српскога Хиландара, Ниче здање Од српскога цемента, Настањују се гробови Српских војника. То она дарује Србима пријатељима Део свога града, Да вечно остане Србима

Poštovana Molim Vas zadenite ovaj umorni uzdah za šešir kao skromni znak pažnje Samo tiho Putnici osluškuju pomislite na sve usnule sanjare Možda Vas sanjaju? Ne zbog suza Već poslednje kapi tihog okeana Koja severnjači ukazuje put. Imajte obzira I ja sam svu noć mesečario zbog Vas Zato, izvolite buket maslačaka neprespavanih noći dugo Vas

Iz njenih očiju  bezobrazno blistavi sjaj, duša joj puna tajni, bila je srcu raj. Durila se kao oluja, nepredvidiva u svojoj igri, ljubavnu pesmu pišem samo njoj. Ravnodušnost u njenom osmehu, sposobna da voli i mrzi, naučila me da ljubav nije igra, već sudbonosni ples. U srcu ima jedno mesto, koje pripada samo njoj mojoj

Naša ljubav je priča ispisana na stranicama vremena, sa svakim otkucajem srca, priča se širi beskrajno i nežno. neka vetar nosi ove stihove daleko, tamo ljubav budi snove, u srcima toplim i svetlim. I dok zvezde plešu na nebu, neka pesma ljubavi svira, ti i ja, melodija večnosti, pomisao na tebe meni ne da mira.

1. poglavlje 1. On je visok i još uvek ima crnu kosu Malo je pogrbljen i niko ne zna kako se zove Dok je bio mlađi verovao je da je lep i zgodan i lutao je gradom tragajući za tim nečim mekim ženskim što mu je nedostajalo Uzalud, naravno Nijedna ptica mu nije sletela na

Ne da se pesma u pripitomljenje Ni dva puta u isti gaz Ili presahne Ili preplavi ti je juriš pod kamenčugom Ona u dumelj gnezdo splete Ni tudja neće u dlanove Da je preturis u svoj džep Uplaši se i uzleti Vrag bi ga znao Šta se to po hartiji premeće I pesnikom gospodaruje.