Moć, makar tako mala da je jedva osećamo lako se pretvara u nagon zveri kad oseti da došlo je vreme da izmili iz rupe u kojoj se krije, vreme za čudovišta iz mračnih mitova za kljunove pune naoštrenih zuba, za peraja ubojita, skovana u paklu. Za predatora koji namiriše iscrpljenu žrtvu, izloženu na ledini i […]

Zaboravi na svet koji te guši, Poslušaj zrno sumnje koje kaže: ” Uradi ono što prija duši ”. Ukrašću te tada i biću prvi koji će iskreno da te slaže.   Odvešću te daleko,  Jer si i sama oduvek tamo. Negde gde odzvanja koraka tvojih eho, Nema više brojanja sata niti nam je do toga

Zar i ti, Sunce moje milo? Sreća naša još uvek spi, Ako je ikad među nama ljubavi bilo, Ne budi je još uvek, nek u snovima vri!   Sa prvom rosom će nestati, zvezde će se sakriti, Neko će pokucati, ali se vrata neće otvoriti. Ne dugujemo ništa, ali uredno plaćamo sve, Za par trena,

Pesma o čokoladi Svi te mrze a svi ti se dive. Oj, ti slatka nakazo voljena. Noću budiš ti najniže strasti. Da te gricnem iako te krijem. Doktor kaže ne jedi , ali đavo ne da mira, gricni kocku da te želja mine, i da šećer sreću ti dodirne.   Jasminka Nikolić ex Brdarević  

Пада снег, пахуља за пахуљом, даљине забели брег. Пада снег у једној боји, у белој све се сада роји. Нова година се ближи, песми ове године крај.   Можда се под окриљем снега крије рај, успавано чека дан буђења да дође Мај. Можда је она рефлекција Сунца сјај, о тај покривач бели, потребна топлота на

Ja sam napolju A ti mi kažeš dođi Ja više ne znam gde  Tamo gde si nekada bio odavno te nema Idem od jedne do druge zgrade Zagledam u interfone Tražim neke brojeve I neke kuće Idem od vrata do vrata Od ulice do ulice Pretražujem svaku livadu I svaki park Zurim u svaku terasu

Nemoj samo da odeš u noć Nemoj da izuješ papuče I odšetaš bos Nemoj samo da baciš peškir I smrknutog lica produžiš Stani Mi smo tu Ima još sunaca i kiša Zvezda i vetrova Koje treba da podelimo Molim te, tata Nemoj samo da odeš u noć Čekamo te za stolom Da se smejemo I

  Ja sam tvoj jedini mogući izbor. Pogrešan. Tele spremno da utrči u zagrljaj dželatu, nesvesno da tvojim napuklim vratima vuče me mračna magija detinjstva koje se ponavlja, ples krivice i naivne vere u neko bolje sutra što menja sve iz korena. Ti si portal kroz koji nasmejana ulazim u obećanu zemlju, samo da bih

  Ugasila se i poslednja sveća na stoluSvedok naših upalih očiju i bledih licaŠto sede u krug i mole se za pokoj dušaSnažan vetar lomi svoje pokisle graneO prozor koji krije tišinu te mračne sobeUzdasi su se pretvorili u teško očajanje Naša tela su izgubila ljudsku toplinuA ruke beživotno vise sa izmorenih ramenaPostali smo stranci

Nisam se uklopila Uvek hodala uspravno „K’o da si kolac progutala!“ Sve i da jesam, to je moj kolac Šta kome smeta tuđi kolac Dođi ti pa se nosi sa njim Ako znaš I imaš snage za njega   Nisam se uklopila Tek sada razumem Nije njima smetao moj kolac Već što ga uporno nosim

Petak je. Majušnom činiš me.Iznova otkrivam šta znači ćutanje,iako njegove redove odavno ispisujem.Životni bukvar za čitanje iznova i iznova, zovu ga mnogi.Pa iako takav, često se guši u prašini zaturen na nekoj policisačinjenoj od bezbroj ponedeljaka. Ne grešimo kad nas izdaje snaga pred nekim.Tu je taj kamičak koji žulja, pa su cipele teže, dok danik’o

I ove jeseni slika je ista:Šuma umire i ne blista.Umire lišće, umire travai drveće ide da spava.Umiru topli dani i noći,ni žbunju nema pomoći.I rekao bi sada svako:Umire sve, to je tako.TokU jesen rađa se kiša,vetar što duva pa se stiša,oblak ljuti što sunce gasii munja sjajna što nebo krasi.Rađaju se životinje mnoge,neke ljupke, a